12.12.2020.
Razgovor vodila: Jelena Janakievska
U novom intervjuu za KoRSE blog donosimo vam priču socijalnog preduzeća sa juga Srbije, iz Leskovca. U pitanju je Chrono, preduzeće za profesionalnu edukaciju i rehabilitaciju osoba sa invaliditetom koje se u protekle 3 godine izdvojilo na domaćem tržištu svojim jedinstvenim proizvodom – mešavinama brašna od punog zrna za beskvasni hleb koje svako od nas može na jednostavan i brz način da pripremi u sopstvenoj kuhinji. Sa svojim korenima poniklim u civilnom sektoru, preduzeće Chrono je pored promocije zdrave i pristupačne ishrane svoj doprinos društvu fokusiralo na osnaživanje onih koji su u društvu i na tržištu rada nedovoljno vidljivi. Prošlog meseca imali smo priliku da posetimo njihove prostorije i radni pogon u Leskovcu i uverimo se u ono što direktora i osnivačica preduzeća, Valentina Bogdanović, stalno naglašava – oni su zaista jedna velika porodica koja se međusobno podržava, motiviše i uvažava. Ovo je njihova priča.
1. Zdravo Valentina! Predstavi nam Chrono, kako je nastala ideja i koja je vaša priča?
Moja preduzetnička priča je počela iznenada i kao potpuno logično rešenje za jednog prehrambenog tehnologa. Naime, moja drugarica je iz zdravstvenih razloga morala da započne sa dijetetskom ishranom. Pošle smo od činjenice da na isti način na koji hrana može negativno da utiče na stanje našeg organizma, može da se dogodi i suprotno – statistika kaže da je pravilnom ishranom moguće pozitivno uticati na 15 do 20 ozbiljnih dijagnoza. Tako se iz potrebe da se ona zdravije hrani rodila ideja o tome da pravimo sopstveni hleb u svojoj kuhinji. Zašto sopstveni hleb? Hleb koji u prodavnicama možete kupiti kao crni ili integralni po pristupačnoj ceni u sebi sadrži minimum 10 gr aditiva, boja i poboljšivača ukusa. Prisustvovala sam proizvodnji istog i sama sam uverila u ove brojke. Za onaj pravi crni, proteinski hleb treba izdvojiti veću sumu novca koja je mnogim ljudima na duže staze neodrživa. Zbog toga smo započele našu malu kućnu proizvodnju hleba, za sopstvene potrebe, sve dok nismo nakon isprobanih više desetina recepata i vrsti brašna, pronašle recepturu koja bi svaki put davala isti kvalitet hleba. A onda je podatak da se za dve godine u Srbiji procenat onih koji se preventivno zdravo hrane povećao sa 4% na 6% bio dovoljan da se ozbiljno posvetim kreiranju ovog biznisa. Takođe, svi mi bili smo angažovani i u Edukacionom centru Leskovac na programima za osnaživanje marginalizovanih grupa i inovativnih preduzetničkih inicijativa što nam je dalo dobru bazu za logističku i tehničku podršku. Danas je Chrono preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom koje proizvodi zdrave mešavine brašna za hleb od punog zrna kojima samo treba dodati toplu vodu, promešati ih, staviti u pećnicu i dobijete magiju – u svojoj kuhinji dobijate pravi zdravi beskvasni hleb od 500gr! Pored 6 vrsti mešavina za hleb, drugu liniju naših proizvoda čine mešavine začinskog i aromatičnog bilja po međunarodno priznatim i poznatim recepturama, mešavine semenja i himalajske soli – zdravo i ukusno!
2. Koja je društvena misija vašeg preduzeća?
Naša socijalna misija počiva na 3 stuba – prvenstveno želimo da svojim proizvodima poboljšamo zdravlje stanovništva, da promovišemo zdravu i ispravnu ishranu. Osnovna namirnica bez koje 70% našeg stanovništva ne seda za sto je hleb i zato je važno da on bude kvalitetan, zdrav i pristupačan. Mi smo pri definisanju naše ideje biznisa i društvenog uticaja stavili znak jednakosti između ishrane i zdravlja. Takođe, sirovine nabavljamo od malih proizvođača iz ruralnih zajednica za koje je vezano preko 700 poljoprivrednih gazdinstava i porodica sa sela koje se bave proizvodnjom žitarica. Nešto ka čemu ćemo težiti u budućnosti je da se direktno povežemo sa tim gazdinstvima i porodicama kroz njihovo udruživanje. U Svrljiškom kraju npr. to su berači lekovitog bilja koje se onda koristi za naše začinske mešavine ili mešavine hleba. Sedamsto porodica nije mali broj ali mi želimo da dodatno uvećamo taj pozitivan uticaj koji bi oni imali kroz saradnju sa nama. Ono što je nama najbitnije jeste to da je Chrono preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Od 8 zaposlenih, 7 su osobe sa invaliditetom – jedna osoba koja radi u administraciji je “u kategoriji” 50+, dok su jedna osoba koja radi u marketingu i 5 u proizvodnji starosne dobi do 35 godina. Ljudi koji su sada u ovoj firmi zaista je vide kao svoju kuću i znamo koliko to znači ne samo lično njima već i njihovim porodicama. Nije ovde samo stvar u novcu i prilici da zarade svoje “parče hleba” već u tome što su deo kolektiva koji ih poštuje i kome onda oni žele da to poštovanje i poverenje uzvrate.
3. Odlikuje vas i posebno inovativan prehrambeni proizvod za koji ste ove godine dobili i zlatnu medalju na Novosadskom sajmu. U čemu je tajna vaših mešavina za hleb i da li na našem i regionalnom tržištu postoji išta slično?
Nakon 3 godine rada mislim da još uvek nismo postali prepoznatljivi na širem tržištu ali oni kojima je važna zdrava ishrana znaju za nas kao i oni koji su u sektoru socijalnog preduzetništva ili podržavaju ovakve inicijative. Na našem tržištu još uvek ne postoji proizvod sa kojim bih mogla da nas uporedim – postoje neki slični proizvodi ali ono što je naša specifičnost jesu 3 kategorije zdravih mešavina brašna. Najpre je tu classick ategorija koja se pravi od integralnog brašna za izradu crnog hleba, zatim dijetetske mešavine koje su posebne pogodne za osobe sa dijabetesom i treća kategorija mešavina namenjena je onima koji su osetljivi na gluten. Drugu liniju čine iste ove mešavine, ali sa dodatnim aromatičnim i začinskim biljem u koje spada i gurmanska ljuta varijanta koja je potpuno autentična na domaćem tržištu. Od skoro naši proizvodi se mogu naći i na policama Benu apoteka što za nas predstavlja važnu i jasnu potvrdu kvaliteta i pouzdanosti Chrono mešavina za hleb i začinskih mešavina. Pored trgovinskih lanaca, polako počinjemo i sa plasmanom proizvoda u HoRecCa industriju tako da možete probati naš hleb i u restoranu koji se nalazi na vrhu Avalskog tornja.
4. Od 8 zaposlenih u Chrono-u, 7 su osobe sa invaliditetom. Šta za vas u praksi znači to što ste preduzeće za edukaciju za specijalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom? Kako u praksi izgleda ovaj proces registracije i koje su eventualne olakšice koje donosi ovaj pravni oblik a koje eventualne mane? I sami smo se uverili prilikom posete vašem preduzeću da je ono od radnog prostora pa do dinamike rada potpuno prilagođeno vašim zaposlenima. Recite nam nešto više o tome?
U Srbiji ima oko pedesetak preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom što je prilično mali broj. Sa jedne strane to možda nije zbog toga što ljudi ne žele da pokreću preduzeća ovog tipa već zato što je sam proces otvaranja i registracije dug i komplikovan. Najpre morate da pripremite programe za obučavanje osoba sa invaliditetom za određenu oblast koji zatim mora da odobri Zavod za obrazovanje. Nakon toga kreirate program zaštite i bezbednosti na radu koji mora da bude odobren od strane Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Kada dobijete zeleno svetlo i od Ministarstva i od Zavoda i sakupite svu potrebu dokumentaciju koje ima jako puno, tek tada možete da podnesete zahtev za registrovanje preduzeća Ministarstvu za rad. U našem slučaju, ceo ovaj proces koji sam opisala trajao je oko godinu dana. Jedna od beneficija koju dobijate kao ovakvo preduzeće je to što vam država refundira 75% bruto zarade za svakog zaposlenog. Uslov je da minimum 60% vaših zaposlenih budu osobe sa invaliditetom. Pored kompleksnosti procedure, još jedan od razloga zašto se ljudi ne odlučuju u dovoljnoj meri za otvaranje ovakvih preduzeća je taj što misle da ovi zaposleni neće moći da odgovore na na zahteve posla. Međutim, i sama sam se uverila da ovo nije slučaj. Kada procenite mogućnosti i potrebe svakog radnika, važno je da prilagodite radno mesto i radni zadatak svakom zaposlenom pojedinačno kako bi se oni tu najpre osećali prijatno i kako bi taj posao obavljali najbolje što mogu.
Još jedna olakšica koja postoji odnosi se na preduzeća koja sarađuju sa preduzećima koja zapošljavaju osobe sa invaliditetom. Obaveza zapošljavanja osoba sa invaliditetom uređena je Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Članom 24. ovog Zakona propisana je obaveza svakog poslodavca koji ima najmanje 20 zaposlenih da ima u radnom odnosu određeni broj osoba sa invaliditetom. Poslodavac koji ima od 20 do 49 zaposlenih dužan je da ima u radnom odnosu jednu osobu sa invaliditetom. Poslodavac koji ima 50 i više zaposlenih dužan je da ima u radnom odnosu najmanje dve osobe sa invaliditetom, i na svakih narednih započetih 50 zaposlenih po jednu osobu sa invaliditetom. Zakon predviđa i “alternativu” za ispunjenje obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Naime, u slučaju da poslodavac, ne ispunjava ovu obavezu, može da je ispuni uplatom iznosa od 50% prosečne zarade po zaposlenom za svaku osobu sa invaliditetom koju nije zaposlio.
Još jedna mogućnost koju predviđa zakon je ispunjenje ove obaveze kroz poslovnu saradnju sa preduzećem za profesionalnu rehabilitaciju. Tako na primer, možete da ispunite ovu obavezu nabavkom robe ili usluga u vrednosti od 20 prosečnih plata za jednu nezaposlenu osobu sa invaliditetom. Analiza obe ’’alternative’’, zapravo ukazuje da se poslodavcu ’’više isplati’’ da plaća penale državi, nego da nabavlja proizvode ili usluge od preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju. Kako ova mera nije dovoljna stimulišuća, nažalost veći broj poslodavaca odlučuje da plati penal nego da sarađuje sa preduzećem koje zapošljava osobe sa invaliditetom.
Još jedna olakšica koja postoji, do koje smo mi doduše došli samo jednom, jeste da nam država refundira jedan deo troškova za repromaterijal. Međutim na početku pandemije ovo je bila jedna od prvih mera koju je država ukinula. Dodatna specifičnost u funkcionisanju ovih preduzeća ogleda se u tome što su kontrole i inspekcije rada mnogo češće nego u klasičnim preduzećima što i jeste logično s obzirom na broj standarda i procedura koje morate da ispunite kako bi se eliminisala i najmanja mogućnost zloupotrebe zaposlenih. U osnivanju ovakvog preduzeća najbitnije je naoružati se strpljenjem i dobro se pripremiti za početni period registracije koji traje znatno duže nego kod klasičnih biznisa. Kada na kraju odmerim sve dobre i loše strane ipak bih svakome ko može i želi preporučila da se registruje kao preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom.
5. Koji su najveći izazovi sa kojima se suočilo vaše socijalno preduzeće u periodu od osnivanja pa do danas? I šta je bila najveća motivacija, pokretač da nastavite dalje?
Na početku nam je bilo jako važno da se promovišemo i da što više ljudi sazna za nas. Bili smo oduševljeni sa prvim velikim ugovorom i ulaskom u jedan veliki trgovinski lanac. Povukli su veliku količinu naše robe na samom početku što je nama u tom trenutku delovalo sjajno. Međutim ispostavilo se da ćemo upravo zbog njih ući u najveću krizu koja nas je maltene dovela do zatvaranja. Problem je bio u tome što se valuta plaćanja tj. period u okviru koga treba nam isplate našu zaradu, produžio sa 60 na skoro 200 dana – odnosno 6 meseci nam ništa nije plaćeno. Posledica toga je da smo mi kasnili sa isplatama svojih dobavljača, što je u suprotnosti sa našom poslovnom politikom podržavanja malih dobavljača. Druga velika posledica je bila da nismo mogli da uđemo u pregovore sa novim kupcima jer nismo imali obrtnog kapitala da kupimo sirovine za nove porudžbine.
Ovo je problem sa kojim se suočavaju svi mali proizvođači u Srbiji. Kada uđete u velike sisteme i ulistate svoje proizvode u velike lance – dobijete neadekvatne i predugačke valute plaćanja koje vam onda zarobe proizvodnju i prodaju. Ono što je bila naša sreća u tom trenutku, na koju nažalost većina preduzeća ne može da osloni, je to što prema Zakonu o preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, ovim preduzećima se refundira 75% bruto zarade za svakog zaposlenog. Tako smo i uspeli da prevaziđemo ovu krizu, jer smo uspevali da zaradimo taman tu razliku od 25%, ali smo predugo bili na pozitivnoj nuli.
Ovo je zaista bio najizazovniji period za nas, i na profesionalnom i na ličnom nivou. Tada je izgledalo da je cela budućnost Chrono-a prilično neizvesna tako da smo krenuli da razmišljamo o strategijama za smanjenje troškova, uključujući i smanjenje broja radnika. Međutim, ja sam shvatila da bi meni bilo jako teško da se oprostim sa bilo kim od njih. Na kraju mi je upravo njihova rešenost da ova priča uspe dala motivaciju da nastavim dalje. Oni su ti koji me guraju napred. Svaki dan oni preduzimaju inicijativu na svojim radnim mestima – od predloga za to kako da se neki proces rada olakša ili ubrza, od toga da prostor za rad organizuju onako kako njima odgovara u tom trenutku do toga da vode računa da sve bude čisto, uredno i na mestu. Sami se međusobno organizuju i dele zadatke zbog čega posle kažu da im je taj posao jako lak – taj posao nije toliko lak koliko je zaista prilagođen potrebama i mogućnostima svakog radnika pojedinačno. Kada se zaposlenima pokloni sloboda i poverenje, njihova produktivnost i zadovoljstvo poslom neminovno rastu. U periodu najteže krize neki od roditelja zaposlenih su nam čak i govorili da ukoliko ne bude plate za njihove sinove/ćerke oni će to pokriti iz svog džepa, samo da mogu da ostanu na ovom radnom mestu. Taj posao je svima njima bio važan iz mnogih razloga a novac je samo jedan od njih.
6. Aktuelna kriza uticala je i utiče i dalje negativno na likvidnost i očuvanje radnih mesta u mikro, malim i socijalnim preduzećima. Kako je uticala na vas, do kojih promena je dovela, da li je osim izazova otvorila i neku novu mogućnost za vaše zaposlene i vas?
Moja odluka na početku epidemije bila je da momentalno prekinemo proizvodnju i dolazak u proizvodni pogon. Kako svi zaposleni spadaju u rizičnu kategoriju, mislim da je to bila najodgovornija opcija za sve nas. Devojka koja je zaposlena na poslovima marketinga i komunikacije svoj posao i dalje obavlja od kuće, online. U početku sam ja dolazila u proizvodnju i bavila se pakovanjem i slanjem proizvoda sa još jednim kolegom ali je ta prva 2 meseca sve funkcionisalo sa minimalnim kapacitetima. I danas dolazimo u proizvodnju po potrebi, kada je potrebno da odgovorimo na zahteve sporadičnih porudžbina. Jednostavno, nisam želela nikoga od njih da dovodim u bilo kakav rizik od zaraze, pogotovo što svi dolaze iz prigradskih naselja i moraju da koriste prevoz do/od posla.
Zaokret koji nam je donela ova kriza jeste to što smo se ozbiljnije fokusirali na komunikaciju putem društvenih mreža i na online prodaju. Što se tiče predstojećeg perioda, najvažnije nam je da svi budemo zdravi i na broju kao i da ne bude problema sa kurirskim službama (smeh).
7. Gde je Chrono za 5 godina?
U svom prostoru, gde ćemo imati prostoriju i svoj mlin u kome ćemo sami pripremati brašno. Tada neće biti više nikakvih prepreka da se direktno povežemo sa poljoprivrednim gazdinstvima koje se bave uzgojem žitarica ili sa beračima zdravog i začinskog bilja. Ono što takođe postoji kao ideja za budućnost Chrono-a jeste i da se fokusiramo na proizvodnju jedne mešavine dijetetskog programa kao što je bezglutenski program.
Bezglutenska ishrana je postala jako aktuelna ali je sa druge strane priprema bezglutenskih prozvoda jako zahtevna. Mi koristimo usluge komercijalnih mlinova tako da nikada ne možete da budete 100% sigurni da li imaju poseban mlin u kome melju samo heljdu, pirinčano brašno tj. da li se glutensko i bezglutensko brašno “ne sreću“ tokom proizvodnog procesa. Kada kupite brašno koje je po teorijskom osnovu bezglutensko to apsolutno ne znači da u njemu nemate ostatke bilo koje druge žitarice koja u sebi sadrži gluten.
Za vas kao proizvođača to znači da ne možete da stanete ispred svog proizvoda kao 100% bezglutenskog niti možete da nosite tu oznaku. To je ono u šta želimo da uložimo energiju i vreme u budućnosti – da budemo sigurni da imamo sirovinu koja je bez glutena, sa ciljem da oni koji nemaju toleranciju na gluten mogu da se pouzdaju u naš proizvod.
Takođe, u naredne 2 godine želimo da podignemo iskorišćenost naših proizvodnih kapaciteta sa 20% na 100%, da uvećamo prodaju za minimum 80% kako bismo mogli da uvedemo drugu smenu u proizvodni proces i tako zaposlimo još 4 osobe sa invaliditetom. Ulaganje u ljude koji bi se bavili prodajom i marketingom i u njihove veštine je ono što se nama iskristalisalo kao najbitniji korak za unapređenje biznisa. I naravno, nadamo se da će se u narednim godinama naš hleb naći i na trpezama širom Evrope, zašto da ne i sveta.
8. I za kraj, da li imate neki savet za mlade koji se upuštaju u socijalno preduzetništvo?
Samo ne odustajte. Ako rečenice počinjete sa izvinite, molim vas a završavate sa hvala vam na kraju, svaka vrata će vam biti otvorena.
Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta “Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji” koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.
