FINANSIRANJE PO MERI SOCIJALNIH PREDUZEĆA

Neven Marinović

Neven Marinović

Kada su u Maju, 1978 godine, u gradu Barlingtonu, saveznoj državi Vermont, Bil Koen i Džeri Grinfild otvorili svoju prvu Ben & Jerry poslastičarnicu niko, pa ni oni sami, nisu mogli da pretpostave najmanje dve stvari koje su se desile u narednih 30-ak godina. Prva je da će od te male poslastičarnice, napravljene na napuštenoj benzinskoj pumpi, njihov sladoled postati globalni brend, za koji kupci u preko 35 zemalja izdvajaju više od milijardu dolara svake godine. Ali to je deo priče koji češće čujemo, i imamo prilike da vidimo. Kako se od neke ideje, posla koji se radio u garaži, razvila moćna međunarodna korporacija. Druga stvar, koja je za ovu temu važnija, je da će njihov pristup poslovanju, koji je od samog početka integrisao brigu za lokalnu zajednicu, ekologiju, zaposlene, pokrenuti (zajedno sa drugim preduzetnicima vizionarima) svojevrsnu poslovnu revoluciju koja je dovela do toga da danas ne samo da nema kompanije koja se ne hvali svojom posvećenošću održivom razvoju, već postoje firme, to jest preduzeća koja tvrde da im je njihova društvena i ekološka misija podjednako važna kao i ona poslovno – ekonomska. O društvenoj i ekološkoj misiji socijalnih preduzeća pisali smo u prethodnim blogovima. Ovakvo poslovanje drugačije se finansira i razvija u odnosu na komercijalna i za-profit preduzeća. U ovom blogu, upravo je ideja da prikažemo kakve su to finansije po meri socijalnih preduzeća.

Danas gotovo da očekujemo da biznis treba da ima važnu ulogu, odgovoran i aktivan odnos ne samo u domenu svoje osnovne delatnosti. Kompanije podržavaju ili osuđuju proteste u SAD, zalažu se za snažniju inicijativu vlada i političara prema klimatskim promenama i još mnogo toga.
Paralelno sa njima, postoji još mnogo veći segment preduzetnika i malih biznisa koji funkcionišu na granici između uspešnih i prosperitetnih biznis modela, koji čekaju svoju priliku za dalji rast i razvoj, i aktivizma, podsticanja pozitivnih društvenih promena, i jednom rečju, svega onoga što tradicionalno ne bi očekivali od privatnog sektora. Njih zovemo socijalna preduzeća, društveni biznisi, impakt biznisi, preduzeća sa društvenom misijom i tome sl.
Ova preduzeća tiho, nenametljivo ali uporno učestvuju u narednoj društveno-ekonomskoj revoluciji, to jest bolje rečeno, evoluciji, jer nameću nova rešenja, standarde i pristup, kako za klasične biznise, tako i za tradicionalne predstavnike društvenog sektora, bilo da su u pitanju neprofitne organizacije ili državne institucije. Oni daju doprinos inkluziji, očuvanju životne sredine, osnaživanju žena, ali istovremeno rade to na održiv način, učestvuju u ekonomiji, daju doprinos i zapošljavanju i privrednom rastu.

Svi znamo za neke od primera socijalnih preduzeća koja posluju u Srbiji Na primer, tu je Caritas iz Šapca, koji obezbeđuje posao za preko 60 i usluge socijalne zaštite za preko 1000 ljudi u Šapcu i njegovoj okolini, koji ne samo da ima sjajne poljoprivredne proizvode, već i prelepu Avliju održivog razvoja, dok su usput razvili i lanac vešernica gde takođe daju priliku za zaposlenje ženama iz ugroženih kategorija.  Mnogi će vam reći da je najbolji ajvar koji su probali bio proizvod Radanske Ruže iz Lebana, preduzeća koje upošljava žene od preko 50 godina starosti, koje teško da mogu da nađu novi šansu na tradicionalnom tržištu rada. Ekstra džemovi firme Vrtlari iz Kucure su takođe jedno posebno iskustvo, u šta imaju priliku da se uvere i potrošači u SAD. Vrtlari sa druge strane okupljaju, obučavaju i na razne načine podržavaju male proizvođače iz svoje okoline, kao i druga mikro preduzeća u srodnim delatnostima.  Chrono iz Leskovca pravi jedinstvene mešavine brašna za brzu pripremu zdravog I ukusnog hleba i uz to obezbeđuje zaposlenje za osobe sa invaliditetom. Naša kuća zapošljava mlade ljude sa smetnjama u razvoju, pravi odličan ketering, a razvila je i specifičan način uzgoja začinskog bilja na principu hidroponije. I Bejgl Bejlg pravi odlične zalogaje, a njihova misija je da pomažu ženama koje su žrtve trgovine ljudima. Primera ima mnogo, i nisu svi vezani za hranu. Socijalna preduzeća u Srbiji razvijaju i eko inovacije, bave se izdavaštvom to jest izdaju magazine koji u slučaju Lica Ulice pomažu beskućnicima i drugim ranjivim kategorijama, bave se štampom i izradom promotivnih materijala, inovativnim ekološkim vozilima, i rade još mnogo toga. Ako želite da saznate koja socijalna preduzeća postoje u Srbiji i čime se bave, posetite našu Bazu socijalnih preudzeća.

Pitanje je zašto onda nisu prisutniji, zašto ih nema još više, zašto nisu još rasprostranjeniji i zašto svi ne znamo za njihove proizvode i usluge, jer baš ima smisla koristiti ih, jer time ne samo da dobijamo nešto ukusno, kvalitetno ili lepo, nego i pomažemo svima onima kojima i ova preduzeća pomažu.

Razloga za njihovu nedovoljnu razvijenost je više, ali jedan od osnovnih je činjenica da zbog svog specifičnog modela funkcionisanja nemaju adekvatnu podršku. Banke ih gledaju kao klasične firme, i u tom smislu su im uz par izuzetaka, pre svega Erste Banke koja ima program social banking-a, i od ove godine Uni Credit Banke, zanimljivi isključivo onoliko koliko su profitabilni. Donatori ih takođe najčešće ne prepoznaju, jer i dalje funkcionišu u crno belom svetu neprofitno – profitno. Pa prema tome ili ste deo projekta nekog klasično ekonomskog razvoja, ili nekog klasičnog društvenog. Ako ste između, verovatno se ne uklapate ni u jedno ni u drugo. Država ih takođe ne prepoznaje, ne podstiče i ne stimuliše, iako, pre svega na lokalnom nivou rade puno korisnih stvari.

Zato je važno da kreiramo čitav ekosistem podrške baš za ova i ovakva preduzeća. Da kreiramo finansijske instrumente koji će biti prilagođeni baš njima. Koji će finansirati njihov rast i razvoj, ali će uzeti u obzir njihovu društvenu misiju, i neće je ugrožavati. Da kreiramo programe podrške koji će kombinovati to i takvo finansiranje sa tehničkom, mentorskom, edukativnom i svakom drugom podrškom koja je ovim ljudima itekako potrebna. I klasični preduzetnici ulaze u svet biznisa bez velikog predznanja o prodaji, finansijskom planiranju, online poslovanju. Kod ovih preduzetnika situacija je još složenija, jer oni ova, da ih tako nazovem biznis znanja moraju da dopune sa specifičnim znanjima o radu sa OSI, o inkluziji, o raznim oblicima psihološke podrške. Na kraju krajeva, moramo da im pomognemo da uspostave adekvatne sisteme za merenje – kako finansijskog uspeha, ali isto tako i pozitivnog uticaja na društvo koji imaju. Moramo da ubedimo donatore da kreiraju posebne programe, koji će biti spremni da inoviraju, eksperimentišu sa kombinovanim finansiranjem (na primer davanjem grantova uz davanje pozajmica), koji će biti spremni da pomognu kreiranje infrastrukture za podršku ovim preduzećima. Isto tako, važno je da promovišemo njihov rad kod tradicionalnih biznisa, i na klasičnim tržištima, jer njima mogu da prodaju svoje proizvode i usluge, ali i da se međusobno dopunjuju u razvoju inovativnih pristupa održivom poslovanju.

Mi smo sa naše strane, kao Smart Kolektiv, uz podršku zaista brojnih partnera i donatora nakon godina rada sa ovim preduzetnicima došli do ideje da pokrenemo nešto što nazivamo „Smart impakt fond“ a što u suštini predstavlja jedan sveobuhvatan i dugoročan program podrške, mentorstva ali i finansiranja odabranih preduzeća. Nakon dugog perioda pripreme, razvoja i građenja ovog instrumenta za podršku, ove godine smo imali zadovoljstvo da uključimo i podržimo prve firme. Doduše u malo izmenjenim okolnostima od onih koje smo originalno zamišljali. U svakom slučaju, mislim da i rezultati i povratne informacije od učesnika govore u prilog mnogo većoj potrebi da ovakvi prilagođeni programi postoje. Već u ovom trenutku možemo da kažemo da postoji veća potreba i mogućnost za ovakvom vrstom finansiranja socijalnih preduzeća, kao i za dugoročnom podrškom njihovom rastu. Iskreno se nadam da je ovo samo prvi korak u razvoju obimnijih i sveobuhvatnijih programa podrške koji će kombinovati neki oblik finansijskih usluga i građenja kapaciteta.

Ono zbog čega je i pristup za koji smo se opredelili uspešan, jeste jednostavna činjenica da u radu sa socijalnim preduzećima moramo da uvažimo njihove specifičnosti. Stvari koje već postoje moramo da prilagodimo njima i njihovim potrebama, bez obzira što ih je sada malo. Jedini način da ih bude više i da budu uspešniji jeste da ih svi zajedno u tome podržimo. Puno toga treba da se desi i uradi, ali su prvi koraci već načinjeni. Pre svega od strane hrabrih preduzetnika i preduzetnica, koji su kao i Ben i Džeri, sa početka ovog teksta, krenuli u svoje avanture, a da nisu znali ni da se to zove socijalno preduzetništvo, ni da to uopšte ima neko posebno ime, kategorizaciji i definiciju. Oni su samo hteli da rade ono što vole, i u šta veruju, i da pri tome pomognu što većem broju onih kojima je ta pomoć potrebna. Ne bi imalo smisla da ih u toj plemenitoj nameri, zbog koje su preuzeli velike rizike, i zbog koje neumorno rade, kao društvo i zajednica izneverimo.

Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta “Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji” koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

Podelite tekst na društvenim mrežama

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

FINANSIRANJE PO MERI SOCIJALNIH PREDUZEĆA Dalje

Socijalne usluge i socijalna preduzeća

USLUGE SOCIJALNE ZAŠTITE U ZAJEDNICI KADA IH PRUŽAJU SOCIJALNA PREDUZEĆA: Praksa socijalnog preudzetništva

 Pružanje usluga socijalne zaštite od strane socijalnih preduzeća je jako važan segment sistema socijalne zaštite koji može da donese mnogo koristi državi poput naše, koja je prošla period tranzicije i još uvek nije dovoljno ekonomski snažna da bi svojim ugroženim građanima obezbedila adekvatne uslove i kvalitet života. U sektoru socijalnih preduzeća u Srbiji, 35% se bavi pružanjem socijalnih usluga i zato je važno da predstavimo celokupan sistem socijalne zaštite i prikažemo rad pružalaca usluga kao i odlike svake od kategorije pružalaca. U prethodnom blogu iz serije Usluge socijalne zaštite u zajednici kada ih pružaju socijalna preduzeća, imali smo priliku da se upoznamo sa istorijatom pružanja socijalnih usluga i glavnim odlikama koje utiču na ovaj sistem, kako u legislativnom, tako i u praktičnom smislu. Nakon državnih institucija i profitnih preduzeća, red je da se pozabavimo i onim, na prvi pogled nesvakidašnjim akterima u ovom sektoru.

Neformalni pružaoci usluga poput porodica/staratelja/srodnika korisnika, javljaju se kao pružaoci iz razloga potrebe odnosno želje da se pruži podrška nekom iz okruženja ili altruističkih motivacija u slučaju volontera. Međutim, dešava se da grupe neformalnih pružalaca reše da na neki način institucionalizuju svoju podršku i da kroz registraciju udruženja ili socijalnog preduzeća, ostvare određena prava za sebe i korisnike svojih usluga. Tako je grupa roditelja i stručnjaka iz Pančeva 2006. godine osnovala Udruženje „Na pola puta“ sa ciljem da se za osobe sa intelektualnim teškoćama i njihove porodice obezbede uslovi u zajednici za što kvalitetniji život. Udruženje 2007. godine postaje prva organizacija u Srbiji koja je formirala zajednicu stanovanja uz podršku za osobe sa intelektualnim teškoćama koje potiču iz sopstvenih porodica. Više o ovom udruženju, poteškoćama sa kojima se susreću roditelji/staratelji dece sa intelektualnim poteškoćama i ličnom iskustvu suosnivačice udruženja Bebe Popadić, možete poslušati na sledećem linku.

Socijalne usluge i socijalna preduzeća

Civilni sektor predstavlja izuzetno kvalitetan resurs kada su socijalne usluge u pitanju s obzirom na stručnost i dostupnost savremenih edukativnih sadržaja i razmene iskustava kako sa organizacijama u regionu, tako i sa predstavnicima civilnog sektora iz Evropske unije. Civilni sektor se javlja kao nosilac inovativnih usluga i to su često usluge van onih jasno utvrđenih Zakonom o socijalnoj zaštiti, a koje neposredno osluškuju potrebe interesnih grupa. Jasno je da civilni sektor pokazuje spremnost da dosegne one vulnerabilne grupe koje drugi tržišni faktori verovatno ne bi mogli, i razvije one usluge i programe koje drugi, a naročito država, ne bi uspela ni da identifikuju ni da osmisli. To su usluge kao što je prevoz za osobe sa invaliditetom, prevodilački servis, klubovi različite tematike za osobe sa invaliditetom, dnevni centri, SOS telefon i brojne druge. Neki od najuspešniji primera pružalaca usluga socijalne zaštite iz oblasti civilnog sektora jesu Svratište za decu koje na dve lokacije u Beogradu svojim uslugama nastoji da unapredi kvaliteta života dece koja žive ili rade na ulici. Bitno je dodati da se udruženja građana često odlučuju na pokretanje odvojenih inicijativa za pružanje socijalnih usluga koje sprovode kroz projekte (poput DrumoDom-a, projekta humanitarne organizacije ADRA, koji je jedinstveni pokretni servis u regionu koji beskućnicima i drugim ljudima bez krova nad glavom u Beogradu nudi besplatno tuširanje, upotrebu toaleta, šišanje, pranje veša, ali i podršku pri dobijanju ličnih dokumenata, ostvarivanju prava na zdravstvenu i socijalnu zaštitu, i pronalaženju trajnijeg dohodovnog i stambenog rešenja). Međutim, ove usluge su blisko vezane za rad matične organizacije i takođe se projektno finansiraju pa se ne razlikuju suštinski od usluga koje pružaju organizacije civilnog društva.

Nedostatak kod ovakvog pristupa sistemu pružanja usluga socijalne zaštite i jeste finansijska neodrživost odnosno neminovni gubitak finansijskih sredstava okončanjem projekta ili potrošnjom sredstava prikupljenih za određenu inicijativu, pa bi završetak projektna istovremeno značio i završetak pružanja usluge iako su potrebe korisnika permanentne. Model koji uspeva i ovu prepreku da prevaziđe jeste model socijalnih preduzeća koja rade za profit, ali im on nije primarni motiv rada, već taj profit služi isključivo kao obrtno sredstvo koje obezbeđuje ostvarivanje socijalne misije poslovanja. Ono što je njihova pokretačka snaga jeste pomoć pojedincima i zajednici kojoj pružaju usluge. Socijalna preduzeća najčešće iniciraju građani kako bi rešili konkretan problem u zajednici koji bi inače trebalo da bude rešen od strane tradicionalnih aktera socijalne zaštite. Vrlo često se taj problem tiče upravo pokretača tj. osnivača socijalnih preduzeća, dakle postoji i neka vrsta ličnog emotivnog interesa, ne samo materijalnog, kao što je slučaj kod komercijalnih pružalaca socijalnih usluga. Jedna od definicija socijalnih preduzeća bila bi da su to preduzeća koja identifikuju do tog trenutka zanemarivan ili nerešen društveni problem, razviju adekvatno (vrlo često i inovativno) rešenje, koje sa sobom nosi određenu dozu društvene važnosti, i realizuju ovaj poduhvat zahvaljujući sopstvenim resursima kako bi doprineli stvaranju boljih životnih uslova za pojedince u zajednici. Kao pružaoci socijalnih usluga oni svoju aktivnost usmeravaju na najugroženije članove zajednice i tu se krije njihov najveći značaj.

Socijalna preduzeća kao pružaoci socijalnih usluga

U poslednjih nekoliko godina, nekoliko je primera udruženja građana koji osnivaju svoja socijalna preduzeća kako bi mogli dodatno da osnaže svoje korisnike, pruže im priliku za radno angažovanje ili jednostvano obezbede stabilan izvor prihoda kako bi mogli kontinuirano da pružaju socijalne usluge. Kao primere imamo Udruženje “Naša kuća” koje su osnovali roditelji dece sa intelektualnim poteškoćama sa ciljem razvoja socijalnih usluga u zajednici. Da bi svojim korisnicima obezbedili licenciranu uslugu dnevnog centra, udruženje je registrovalo socijalno preduzeće koje se bavi izradom kartnoske ambalaže ali i keteringom. Oni prodaju svoje proizvode kompanijama i organizacijama koje su dovoljno društveno osvešćene i na taj način obezbeđuju novac za smeštaj, edukaciju i druge potrebe svojih korisnika. Ženski centar Užice pruža uslugu SOS telefona za osobe sa iskustvom nasilja u porodici.

Caritas Šabac pruža usluge pomoć u kući, usluge dnevnog boravka za osobe sa mentalnim smetnjama, kao i stanovanje uz podršku. Zahvaljujući svojoj Avliji održivog razvoja koja povezuje usluge u oblasti zaštite mentalnog zdravlja i socijalnog preduzetništva, napravili su još jedan korak ka održivosti svog sistema pružanja socijalnih usluga i podrške svojim korisnicima. Ono što Caritas Šabac izdvaja od svih ostalih socijalnih preduzeća jeste što konkurentno učestvuje na javnim pozivima za pružanjeusluga od strane lokalnih samouprava i godinama unazad dobija priliku da u različizim opštinama pruža ovu uslugu njihovim građanima. Uglavnom je većina socijalnih preduzeća ili udruženja građana koje pružaju usluge socijalne zaštite iskoristila ovu mogućnost kako bi proširila spektar dohodovnih aktivnosti, ali im pružanje usluga nije osnovna delatnost. Međutim, retko koje je imalo dovoljno kapaciteta da se upusti u komercijalnu trku. Da biste se upoznali sa tim ko su socijalna preduzeća u Srbiji, posetite jedinstvenu KoRSE Bazu socijalnih preduzeća.

Koji su najveći benefiti uključivanja nedržavnih, a posebno socijalnih preduzeća u sistem pružalaca usluga socijalne zaštite?

Socijalna preduzeća su najčešće nezavisna od pritisaka tržišta u smislu da su prilagodljivija od preduzeća koja su orijentisana isključivo na profit, imaju inovativne i savremene ideje, tehnologije i adekvatno obučeno osoblje, a sa druge strane izuzeta su i od političkih pritisaka s obzirom na činjenicu da se samostalno finansiraju (nisu zavisna toliko od projektnog ili javnog finansiranja, već teže samostalnosti kroz profitabilnost). Izvori finansiranja socijalnih preduzeća pružalaca usluga su najčešće hibridnog tipa i ne mogu se svesti isključivo na profit, već uključuju i donacije, članarine, prodaju akcija preduzeća i sl. Naposletku, kapacitet za inovativnost, u ovom slučaju se odnosi i na inovativne proizvode/usluge, ali i na inovativnost procesa, kao i na njihovu sposobnost širenja inovacija i kombinovanje socijalnih inovacija sa biznis strategijom. S druge strane, eventualni nedostaci socijalnih preduzeća pružalaca usluga socijalne zaštite svode se na činjenice da su ona najčešće kategorisana kao mala preduzeća, lokalno su utemeljena i najčešće nisu umrežena u krovne asocijacije što ih čini nedovoljno politički zastupljenim, a njihove interese nedovoljno zastupanim prilikom donošenja odluka. Neophodno je uključiti predstavnike socijalnih preduzeća pružalaca socijalnih usluga u rad donosilaca odluka i u dogovarajuća tela radi adekvatne analize stanja sektora.

Socijalne usluge i socijalna preduzeća

Iako nije reč o uobičajenom preduzetničkom modelu tržišta, postojanje tržišta socijalnih usluga govori u prilog činjenici da se napuštaju tradicionalni sistemi socijalne sigurnosti, a primat dobijaju novi pojmovi i pristupi socijalnom razvoju kao što je socijalno društvo i država socijalnih investicija. Tradicionalni pružaoci socijalnih usluga i socijalna preduzeća nisu konkurenti na tržištu, s obzirom na to da socijalna preduzeća zauzimaju samo određene niše, uglavnom pružajući usluge koje za cilj imaju prevenciju, nasuprot tradicionalnim ustanovama socijalnog sistema koje se ipak pretežno bave sanacijom postojećeg stanja i posledicama određenih socijalnih problema. Ovakav pristup, koji je, sa jedne strane, centralno organizovan i ustrojen, dok sa druge strane ima pojedince i raznorodna pravna lica koji svako u svom domenu pristupaju rešavanju problema, deluje kao najsveobuhvatniji pristup obezbeđivanju kvalitetnih i adekvatnih usluga socijalne zaštite. Ovakav sveobuhvatni pristup promoviše rešenje u kom svi članovi zajednice, bez obzira na njihov položaj ili sposobnosti, imaju mogućnost da ostvare puno učešće u životu zajednice kroz adekvatne mere koje preduzimaju raznorodni akteri u okviru njihovih zajednica. 

Praćenje ovog dovstruko usmerenog pristupa u sektoru socijalnih usluga trebalo bi da omogući promovisanje široke mreže socijalnih usluga zasnovanih u zajednici, koje su komplementarne jedna sa drugom, da bi se obezbedio takozvani kontinuitet nege, sa ciljem socijalne inkluzije socijalno ugroženih osoba. Ključno je da pozitivne odlike socijalnih preduzeća pružalaca socijalnih usluga ne ostanu prepoznate samo od strane akademske zajednice i zainteresovanih aktera koji se bave socijalnim preduzetništvom u svom radu. Socijalna preduzeća pružaju usluge za grupe koje najčešće ostaju nevidljive za tradicionalne institucije i zbog toga predstavljaju dragocen resurs i za pojedince u društvu, ali i za kompletan sistem usluga oscijalne zaštite. Povećanje svesti o ovom načinu pružanaj usluga socijalno ugroženim kategorijama, dovelo bi do brojnih praktičnih posledica – upoznavanje javnosti sa mogućnošću da socijalna preduzeća zamene tradiocionalne pružaoce socijalnih usluga, ali i povećanja potražnje ovih usluga od strane korisnika, što bi posledično uticalo i na donosioce odluka da daju adekvatne zasluge i prostor socijalnim preduzećima da nastave sa razvojom ovog izuzetno bitnog sektora. Od velike je važnosti da sve zainteresovane strane uvide benefite ovakvog vida pružanja socijalnih usluga, kako bi, sa jedne strane vršili pritisak na donosioce odluka da kroz zakone i propise potvrde status socijalnih preduzeća pružalaca socijalnih usluga, a sa druge koristili te iste usluge i pomogli održivosti kvalitetnih usluga u svojoj zajednici.

Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta “Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji” koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

Podelite tekst na društvenim mrežama

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

USLUGE SOCIJALNE ZAŠTITE U ZAJEDNICI KADA IH PRUŽAJU SOCIJALNA PREDUZEĆA: Praksa socijalnog preudzetništva Dalje

NAJAVA: Razgovori sa socijalnim preudzećima - Crowdfunding kao alternativni način finansiranja

Kriza izazvana COVID-19 epidemijom izazvala je recesiju i promenila tokove novca u privredi. Izazovi poput izmenjenog obrta kapitala, smanjene proizvodnje i smanjene prodaje direktno su se odrazile i na finansijsko stanje preduzeća. Socijalna preduzeća pokazala su određenu dozu otpornosti usled hibridnog finansiranja – kroz tržište i kroz donacije. Ipak, u isto vreme, mnoga socijalna preduzeća pružila su podršku zajednici za prolazak kroz krizu i direktno pomagala stanovništvu kroz startovanje proizvodnje sanitarnih proizvoda za prevenciju i suzbijanje epidemije COVID-19 virusa. Prilagođavanje biznis planova socijalnih preduzeća, podrazumeva i pronalaženje novih izvora finansiranja. Pored tradicionalnog bankarskog sektora i pomoći od različtiih fondova EU, postavilo sep pitanje alternativnih izvora finansiranja socijalnih preduzeća. Crowdfunding kao poznat alternativan izvor prikupljanja sredstava uz jačanje zajednice korisnika i kupaca, iznova je postavljen u centar pažnje. Da li i na koji način Crowdfunding u Srbiji može biti izvor dodatnog prikupljanja sredstava za poslovanje i ispunjenje društvene misije socijalnih preduzeća u toku COVID19 pandemije tema je narednih razgovora sa socijalnim preduzećima.

Razgovori sa socijalnim preduzećima – Crowdfunding kao alternativni način finansiranja biće održani u petak, 30. oktobra 2020. godine od 11h, putem ZOOM platforme. U okviru razgovora Mario Milaković govoriće o iskustvu socijalnog preduzeća Super Bake, ali i sprovesti učesnike kroz funkcije i načine vođenja kampanja na Crowdfunding platformama. Anica Spasov podeliće iskustvo uspešne kampanje socijalnog preduzeća Naša Kuća. O tome kakvi su izazovi i prepreke u vođenju ovakvih kampanja, govoriće i Predrag Borojević iz Funky gerile iz Gradiške. 

Nakon Konsultacija sa socijalnim preduzećima – okvir za razvoj sektora i iskustvo COVID-19 krize organizovanih u avgustu 2020. godine, Koalicija za razvoj solidarne ekonomije identifikovala je  glavne izazove i prilike za razvoj sektora socijalnih preduzeća u Srbiji tokom i nakon COVID-19 krize. Predstavljanje primera dobre prakse i omogućavanje foruma za razmenu iskustva i znanja, u cilju je podsticanja prilika za razvoj socijalnog preduzetništva u Srbiji. Iz navednih razloga KoRSE nastavlja sa nizom konsultacija sa socijalnim preduzećima o izazovima i prilikama za razvoj u formi predstavljanja primera dobre prakse i razmene iskustva.

                Molimo zainteresovane da prijave prisustvo slanjem mail-a na info@solidarnaekonomija.rs do utorka 27. oktobra do 13h, kako bi dobili link sa pristupom ZOOM platformi. 

Razgovori sa socijalnim preduzećima organizuju se u okviru projekta „Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji“ koji sprovodi Koalicija za razvoj solidarne ekonomije u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

Podelite najavu na društvenim mrežama

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

NAJAVA: Razgovori sa socijalnim preudzećima - Crowdfunding kao alternativni način finansiranja Dalje

Have your say!

HAVE YOUR SAY! – ŠTA GRAĐANI MISLE O SOLIDARNOSTI I ODRŽIVOM RAZVOJU

Stavovi građana i građanki su najvažniji u definisanju pravca razvoja ali i pravila po kojima funkcioniše društvo. Tokom i nakon COVID-19 krize aktuelizovalo se pitanje solidarnosti i održivog razvoja. Šta za nas predstavlja solidarnost? Kako prepoznajemo solidarne akcije u društvu? Na koji način možemo doprineti individualnom akcijom? Da li postoji solidarnost na tržištu i kako ona izgleda? Zbog čega nam je održivi razvoj važan? Kako uopšte izgleda održivi razvoj? Koja je uloga države u promovisanju solidarnosti i održivog razvoja?

Od oktobra 2020. godine do februara 2021. godine, Koalicija za razvoj solidarne ekonomije organizuje HAVE YOUR SAY! online akciju prikupljanja stavova građana o solidarnosti i održivom razvoju. HAVE YOUR SAY! metodologija predstavlja set pitanja o potrošačkim navikama na tržištu, ulozi države u tržištu i ideji solidarnosti u zajednici. Kroz različite online alate: online ankete na društvenim mrežama, mini-intervjue u tekstualnoj formi i kratke video izjave biće prikupljeni i prikazani stavovi građana i građanki o solidarnosti i održivom razvoju.

Pozivamo sve zainteresovane građane i građanke da učestvuju u Have your say! akciji kroz praćenje i učešće u Have your say! aktivnostima na društvenim mrežama KoRSE: facebook i instagram, kao i da direktno prijave učešće u mini-intervjuima i kreiranju kratkih video-izjava, slanjem mejla na info@solidarnaekonomija.rs (ime, prezime, profesionalna oblast rada i broj telefona) do 31. oktobra (prvi ciklus). Nakon prijave za učešće u mini-intervjuima i kratkim video-izjavama, KoRSE će proslediti potrebne materijale za učešće i dalja uputstva. 

Socijalna i solidarna ekonomija (SSE) predstavljaju etički, vrednosno zasnovan ekonomski razvoj koji daje prednost dobrobiti ljudi u odnosu na profit. U središtu samog koncepta su ljudi koji imaju aktivnu ulogu u oblikovanju svih dimenzija ljudskog života (ekonomska, socijalna, kulturna, politička i životna sredina). SSE postoji u svim sektorima ekonomije, proizvodnje, finansija, distribucije, razmene, potrošnje i upravljanja. SSE ciljano transformiše socijalni i ekonomski sistem koji uključuje javni, privatni i treći sektor u pravcu postizanja dobrobiti zajednice.

Have your say! – šta građani misle o solidarnosti i održivom razvoju je alat za artikulisanje statovava građana o navedenim temama i način uključivanja u kreiranje javnog diskursa o socijalnoj i solidarnoj ekonomiji. Have your say! sprovodi Koalicija za razvoj solidarne ekonomije u okviru projekta „Solidarna ekonomija za pravednije društvo“ čiju realizaciju finansijski podržava Fondacija za otvoreno društvo, Srbija

Podelite tekst na društvenim mrežama

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

HAVE YOUR SAY! – ŠTA GRAĐANI MISLE O SOLIDARNOSTI I ODRŽIVOM RAZVOJU Dalje

Blog_demokratsko odlucivanje, Strecha Prag

Filip Hausknecht, bistro Streča iz Praga: Demokratsko odlučivanje za produktivnost u socijalnom preduzeću i dobrobit ljudi

Dragan Srećković

Dragan Srećković

Stotine muzeja, kvalitetno pivo, nepregledni parkovi, Vltava, još kvalitetnog piva, vekovni a pristupačni slojevi istorije, svi stilovi arhitekture na dlanu, slobodarski duh… Ako niste, ima nebrojeno mnogo razloga da posetite Prag. Ako jeste, ima samo nekoliko razloga da to ne učinite opet. Doduše, za sada možete samo da planirate posetu, barem dok ne nateramo krizni štab da odgovornije upravlja KOVID-19 krizom i dok ne postanemo država čiji će građani imati jasne informacije i biti manje izloženi riziku. I ponovo moći da putuju. 

Dok to ne uradimo, u svoje planove obilaska Praga obavezno uključite i posetu Društvenom bistrou Streča – bistrou organizovanom po principu zadruge, koji zapošljava ljude bez doma i osobe u riziku od gubitka doma, kao i osobe nakon izvršenja zatvorskih kazni.

Bistro sam prvi put posetio aprila 2019. u okviru CEE Network programa. Iako je tema našeg razgovora bila rad sa ljudima bez doma, najviše mi je pažnje privukao način upravljanja i donošenja odluka u Bistrou, što je tema našeg poslednjeg bloga, i upravo o tome ću najviše razgovarati sa Filipom (Filip Hausknecht), jednim od osnivača i članom zadruge. Ali dotaćićemo se i drugih tema – šteta bi bilo ne iskoristiti ovu priliku da razgovaramo više o ovom socijalnom preduzeću, prilikama za razvoj solidarne ekonomije u Češkoj uopšte i, danas neizostavno, o Filipovom viđenju implikacija KOVID-19 krize na solidarnu ekonomiju

KoRSE: Zdravo i hvala još jednom što si mi se pridružio, Filipe. Sećam se iz moje prve posete bistrou modela upravljanja i donošenje odluka koji ste nam predstavili. Iskreno, bolje se sećam atmosfere i hrane. Ali da krenemo od početka. Predstavi nam molim te kratku istoriju bistroa, koja je počela 2017. godine ako se dobro sećam. Zašto i kako ste počeli, i kakve su tada bile okolnosti?

Filip: Zdravo. U to vreme smo svi mi današnji zadrugari bili smo deo nekih društvenih pokreta, aktivisti, ili smo radili u civilnom sektoru. Bili smo aktivno uključeni u izbegličku krizu, ali i pitanje beskućništva. Uzgred, većina nas se srela 2015. godine, u Srbiji – bili smo volonteri u izbegličkim kampovima u Šidu i Subotici. Tada smo kolektivno kolektivno došli do ove ideje. Stalno smo razgovarali o tome kako želimo da radimo nešto lokalno, i da to bude nešto više od aktivizma. U to vreme smo svi ili studirali ili imali druge poslove. Želeli smo da pokrenemo nešto svoje, da mu damo 100% svog vremena i energije, i da nam to nešto bude poziv. To je takođe podrazumevalo da moramo da stvorimo nešto od čega ćemo zarađivati za život. I tako smo shvatili da je način na koji možemo da ostanemo društveno angažovani, i radimo lokalno, i od toga živimo – pokretanje socijalnog preduzeća. To je imalo najviše smisla za sve nas. Takođe, želeli smo da budemo autonomni, i da dokažemo da možemo da budemo aktivisti ne koristeći formu nevladine organizacije, finansirane donacijama i iz javnih fondova, već da možemo da budemo nezavisni finansijski i da sami sebe održavamo i ulažemo u sebe. I da taj biznis može da funkcioniše kao zajednički, deljeni posao – dakle da bude alternativa uobičajenom ekonomskom modelu kakve imamo na  Zapadu. 

KoRSE: A zašto baš bistro?

Filip: Zašto bisto? Pa pre svega, svi smo bili u studentskim godinama pa smo navikli da radimo u barovima i restoranima što je uobičajen studentski posao ovde. To je bilo nešto što smo svi znali da radimo, a što ne zahteva mnogo posebnih veština. Mislili smo i da bi to moglo biti dobro za ljude koje želimo da zaposlimo (ljude bez doma ili u riziku od gubitka doma, i ljude posle odsluženja zatvorskih kazni), a koji možda nemaju dovoljno radnog iskustva ili imaju druga radna iskustva. Jer rad u bistrou je nešto što, nakon jednostavne obuke, svako može da radi. Drugi razlog je taj što nam je, očigledno, bila potrebna podrška građana – i finansijska, ali i da generalno podrže naš projekat. A bistro je otvoren, zajednički prostor, gde ljudi mogu da stupe u kontakt sa zaposlenima, razgovaraju sa njima. To nam je takođe bio lak izbor. I treći razlog je bila naša želja da naš bistro bude veganski – ne zbog isključivo ideoloških razloga, već prvenstveno zato što smo želeli da dokažemo da veganska hrana može biti i pristupačna i ukusna. Hteli smo da otvorimo mesto koje je i “hipstersko” i tradicionalno, ali sa nižim cenama u odnosu na druge slične lokale ovde. Tako da sada čak i ljudi koji nisu vegani često dolaze ovde zato što imamo jeftin meni za ručak – dolaze na primer tokom pauze za ručak na poslu. 

KoRSE: Vratiću se na to kako se povezujete sa zajednicom i kako radite sa njom. Pre toga, hteo bih da razgovaram o vašim „ciljnim grupama“ - vi dakle radite sa beskućnicima i ljudima nakon izdržavanja zatvorske kazne. Zašto te grupe?

Filip: Mi smo „izabralii“ ljude sa iskustvom života bez doma ili rizika da ostanu bez doma jer je to najvidljivija grupa diskriminisanih ljudi, i to ne samo na tržištu rada. Većina nas je bila deo nekih društvenih pokreta koji su pokušavali da im nekako pomognu. Ja sam, na primer, ranije učestvovao u kampanji za socijalno stanovanje. A tu je bio i pokret za građansku solidarnost, koji je takođe bio aktivan, itd. Beskućništvo je veliki problem u Češkoj. Ovde ima skoro 200.000 beskućnika, a oko milion ljudi je u opasnosti da izgube svoje domove – što je 10% celokupne populacije Češke. To je zaista veliki problem, a nema dobrog sistema podrške. Na lokalnim nivoima, u nekim gradovima i okruzima ih ima, ali oni često nisu veoma efikasni, dok većina lokalnih samouprava nema nikakve sisteme podrške za ove ljude. I oni tada upadaju u začarani krug – jer ljudi na ulici nemaju novac, a niko ne želi da ih zaposli. Ne samo zbog predrasuda koje imaju prema njima,  što je očigledno veliki problem, nego i zbog činjenice da većina tih ljudi nije godinama radila, i teško je početi iz početka.

KoRSE: Nemaju veštine, moraju da se prilagode radnom okruženju...

Filip: Pa da. Dakle, potrebno im je neko vreme i potrebna im je podrška. Na primer preduzeće koje ima socijalnog radnika. Potrebno je da postoji plan odnosno strategija rada sa tim ljudima. Ili podrška države na primer, koja bi obezbedila socijalne radnike da u preduzećima rade sa tim ljudima, itd.
U svakom slučaju, to je bio naš prvi izbor i on je nama bio sasvim očigledan – to je glavni razlog zašto smo želeli da osnujemo socijalno preduzeće. A onda smo o tome još razgovarali. Beskućnici često imaju druge probleme. Na primer, često se nađu iza rešetaka, razvijaju različite zavisnosti, itd. Dakle, to je druga grupa ljudi na koju je naše socijalno preduzeće želelo da se koncentriše. Znali smo da ćemo se ionalo susretati sa tim problemima radeći sa beskućnicima, pa hajde da onda to bude još jedna grupa ljudi koju ćemo zaposliti. Zatim smo malo istraživali i otkrili da postoje samo jedna ili dve nevladine organizacije koje rade sa bivšim osuđenicima, uprkos činjenici da je to takođe veliki problem u Češkoj – učestalost recidivizma je 70% na primer. Takođe, nakon što ljudi izdrže zatvorske kazne, u proseku ih čeka oko 18 do 20.000 EUR ličnog duga, koji su uglavnom nastali tokom boravka u zatvoru. Dakle, počeli smo više da se zanimamo za ovu temu, i odlučili smo da je stavimo u fokus javnosti. I da takođe zapošljavamo i te ljude.

KoRSE: Da li to znači da sarađujete sa određenim institucijama? Kako ti ljudi znaju da mogu da se zaposle kod vas, Kada odsluže kaznu na primer? Ili ljudi koji žive na ulici...?

Filip: Na različite načine. Prvo, radimo sa nekoliko organizacija. Rubicon, na primer, radi direktno sa zatvorenicima, pa često kada otkriju da postoji neko ko je voljan i sposoban da radi, obaveste ih dok su još u zatvoru da mogu da im pronađu posao čim budu na slobodi. Neki nas pronađu na internetu na primer i direktno nas kontaktiraju. A onda postoji par organizacija koje rade sa beskućnicima. Budući da poznajemo većinu ljudi u tim organizacijama, njihovi socijalni radnici često nas kontaktiraju u vezi sa osobom koja traži posao. Mi ih onda primimo, uradimo intervju sa njima… Nemamo neke posebne zahteve, ne zahtevamo posebno iskustvo. Jedino očekujemo da dođu na posao kad treba – to je jedini uslov.

KoRSE: A kakva je situacija sada u bistrou? Koliko ljudi je zaposleno? Pretpostavljam da ste podeljeni u timove, da imate kuvare, konobare, menadžment, administraciju... Da li stvari tako funkcionišu?

Filip: Zvanično, u zadruzi je šest ljudi, ali nas je nedavno dvoje zadrugara napustilo. Dakle, trenutno nas je četvoro aktivno, i mi radimo u bistrou. Bistro nema uobičajenu strukturu upravljanja – rukovodilac ili uprava je sama zadruga, tj. skupština članova zadruge. Svi imamo svoje dužnosti ovde – bilo da radimo iza šanka, u kuhinji ili u administraciji. Dakle, svi smo ovde zaposleni. Zatim imamo glavne barmene – neki od njih su zaposleni za stalno, neki privremeno. Svaki put kada neko ovde počne da radi, posebno iz dve ciljne grupe koje zapošljavamo, prvo kreće kao konobar ili samo preuzimaju narudžbine od gostiju. Ako to prođe dobro, počinju sa radom za šankom, što znači i veću odgovornost – na primer rad na kasi, naplati, naručivanju i plaćanju robe, upravljanju zalihama… Trenutno imamo jednu osobu iz ciljne grupe za šankom, a ostale rade kao konobari. U kuhinji je slično. Mi imamo menadžera koji se brine za kuhinju u celini i kvalitet spremljenih jela, a to je trenutno jedan od zadrugara. Tokom svake smene u kuhinji je uvek glavni kuvar – u jednoj smeni to je jedna osoba iz ciljne grupe, evo već dve godine, a u drugoj drugi član zadruge. Pored njih tu su uvek još jedna ili dve osobe koje su pomoćni kuvari, perači… Ukupno nas je trenutno 15, četvoro su zadrugari, osmoro su beskućnici ili bivši osuđenici, i još par ljudi koji su zaposleni na pola radnog vremena.

Što se tiče načina na koji donosimo odluke, mi svakog meseca imamo sastanak zadrugara i tu odlučujemo o ključnim pitanjima. Za članove zadruge je obavezno da učestvuju na tim sastancima, a za ostale ljude koji ovde rade je dobrovoljno. Tako da svako ima mogućnost da se pridruži sastanku i učestvuje. Mi ne glasamo o odlukama nego ih postižemo dogovorom, tako da svi mogu biti deo procesa odlučivanja. Tu postoji samo jedno ograničenje – kako su članovi zadruge lično finansijski odgovorni za poslovanje bistroa, kada na primer razgovaramo o nekom kreditu ili nekim većim ulaganjima, samo članovi zadruge mogu da odlučuju o tome. 

KoRSE: Koliko su zaposleni - ljudi koji dolaze iz te dve ciljne grupe - voljni da učestvuju u donošenju odluka?

Filip: Ne mnogo. Mi zadrugari smo sami jedan od razloga zašto je to tako: prvo, navikli smo da često koristimo razne aplikacije za bolju organizaciju posla, da komuniciramo putem društvenih mreža ili e-maila i slično. A to je često nešto što oni nemaju ili ne znaju kako da koriste. Na primer, imamo Facebook grupu gde unapred delimo dokumente kako bi ih ljudi mogli pročitati pre sastanka. A ako neko nema pristup internetu, onda je u zaostatku u odnosu na druge. To je nešto što pokušavamo da promenimo, ali teško je jer dosta usporava naš rad. Trenutno pokušavamo da nađemo neku ravnotežu. Neki ljudi dolaze na sastanake kada imaju neki problem i žele da ga reše, što je dobro. Ali najčešće su na sastancima samo zadrugari i ponekad još jedna do dve osobe.
Postoji još jedna mogućnost za učešće – svaka tri meseca imamo obavezan sastanak, koji je u toku radnog vremena (dakle to vreme je plaćeno, za razliku od mesečnih sastanaka zadrugara koji su nedeljom uveče, van radnog vremena). Ti tromesečni sastanci su obavezni za sve ljude koji rade u bistrou i na njima razgovaramo o svemu: međuljudskim odnosima, razmatramo predloge i sugestije, itd. Dakle, to je vreme i mesto kada svi učestvujemo i gde zajedno možemo donositi neke krucijalne odluke. 

KoRSE: A kako neko može da postane član vaše zadruge, zadrugar? I zaposleni u bistrou ili bill ko drugi? Koliko ste otvoreni za to?

Filip: Prisustvo na najmanje šest sastanaka, i najmanje šest meseci rada u bistrou- to su jedini zahtevi. Upravo sada razgovaramo o tome da to pojednostavimo – da skratimo taj period. Mi nemamo velike zahteve, ali postoje drugi – prema postojećem zakonu svako ko ima lični dug ne može postati član zadruge. I to je glavni problem – kad smo želeli da se neki ljudi koje su ovde zaposleni priključe zadruzi, nisu mogli baš zbog toga.

KoRSE: Ovaj model odlučivanja koji praktikujete drugačiji je od uobičajenog modela u preduzećima. U današnjem svetu u kome su brzina, efikasnost i efektivnost mantre vođenja biznisa, često možemo da čujemo da, zato što je grupa ta koja donosi odluku, to odlučivanje traje duže. Bez obzira da li zaposleni jesu ili nisu bili pitani za mišljenje ili stav, i kakav stav i mišljenje uopšte imaju, u „klasičnim preduzećima“ imamo generalnog direktora, ili menadžera... koji odlučuje kako i šta će se raditi, i svi zaposleni se na kraju povinuju tome. To je mnogo brže, efikasnije... Kako se vaš model odlučivanja pokazao, kako utiče na vaše poslovanje i profit?

Filip: Pa, sve zavisi od kvaliteta tog generalnog direktora koji donosi odluke. Ili od kvaliteta ljudi koji donose kolektivne odluke. Mi ovde imamo nezavisnost u odlučivanju u svojim svakodnevnom  zadacima. Svako ko ovde radi ima neku individualnu odgovornosti, a prenosi neku od tih odluka na kolektivni nivo samo ako nije siguran kako da je sprovede, ili ukoliko tu odluku ne može doneti sam. Tako da mnogo odluka možemo doneti brzo, tokom samog rada. Očito da je ponekad dobro biti brz u donošenju odluka, ali ponekad je bolje razgovarati, kolektivno. Mislim da oba pristupa imaju dobre strane. Ali pored svega toga – demokratičnosti pristupa, otvorenog razgovora o problemima, dobrog osećaja i sigurnosti koji svi ovde imamo – što takođe utiče na produktivnost i dobrobiti ljudi uopšte – zadruge su mnogo stabilnije tokom kriza. To je dokazano mnogo puta – postoje razne studije o tome, a mi smo to mogli da testiramo i u poslednjih šest meseci. Puno znači to što više ljudi učestvuje u ovom poduhvatu, i što ga čine ljudi koji su međusobno čvrsto povezani i bistro doživljavaju kao nešto svoje, prema čemu imaju posebnu vrstu odgovornosti. Svi smo tokom KOVID-19 krize ostavili po strani sve drugo što smo radili i trudili se da spasimo ovo mesto – da nikoga ne otpustimo, tj. zadržimo posao za sve koji su ovde radili. I uspeli smo. To predstavlja glavnu razliku između zadruga i uobičajenih preduzeća gde su ljudi samo stavke u budžetu, a ne presudni deo kolektiva.

KoRSE: Baš sam hteo da te pitam o KOVID-19 krizi. Primetio sam da ste, na primer, započeli dostavu, zar ne? Ne sećam se da li ste je imali prošle godine. Bisto je takođe spremao puno obroka u saradnji sa nekim drugim sličnim preduzećima i inicijativama i delio ih beskućnicima. Ali pre toga, da li bi našim čitaocima u Srbiji mogao da opišeš kako je sada u Češkoj i Pragu? Kako je vaša Vlada reagovala na krizu, kako su građani reagovali, i kakva je trenutno situacija?

Filip: Da budem fer, iako bi mogli da kritikujemo Vladu Češke po mnogim pitanjima, mislim da smo imali jednu od najboljih reakcija u Evropi i reagovali smo vrlo, vrlo brzo. Do sada je bilo oko 14.000 zaraženih, a 350 je umrlo. Kada je proglašena pandemija nije se mnogo toga desilo, ali je onda u nedelju dana Vlada prvo zatvorila univerzitete, pa su ugostiteljski objekti mogli da budu otvoreni samo do 10 uveče, a ubrzo zatim i potpuno zatvoreni. Ova promena u vezi ugostiteljski objekata dogodila se za četiri dana, što je očigledno zakomplikovalo situaciju i vlasnicima i radnicima, ali i spasilo puno života. Na početku, u prve dve ili tri nedelje ulice su bile prazne. Sve je bilo prazno. Jedino što su ljudi mogli je da rade ili da budu sa svojim porodicama. Sada je sasvim drugačije, dosta se normalizovalo, lokali rade uobičajeno, samo u nekim izolovanim slučajevima – u nekim gradovima ili nekim preduzećima, posebno u jednom rudniku uglja – ima većih problema. Ali generalno se život brzo vratio u normalu. Mislim da u tom smislu imamo dobre rezultate. 

Napomena: Intervju sa Filipom je rađen 20. jula 2020, kada je situacija sa COVID-19 delovala stabilno. Međutim, krajem avgusta i početkom septmebra, situacija se zakomplikovala.

KoRSE: A što se tiče bistroa - kako ste se prilagodili? I kako je kriza uticala na vaše poslovanje - da li ste bili u mogućnosti da pokrijete sve troškove, isplatite plate, itd?

Filip: Što se nas tiče – započeli smo dostavu. Sećam se da smo morali da zatvorimo u subotu, da smo imali sastanak u nedelju kad smo i dogovorili da počnemo sa dostavom i od ponedeljka smo je radili. U suštini, nismo radili samo taj jedan dan. I postoji još jedna dobra stvar – Vlada je od početka krize uvela programe podrške. Možemo naravno tvrditi da su oni mogli više da učine, posebno za radnike, ali glavni cilj Vlade bio je da se stopa zaposlenosti održi što višom. Tako je uvela programe putem kojih su, suštinski, pokrivali preduzećima troškove plata da bi zadržali radnike. Na taj način su pomogli i radnicima i vlasnicima. Mi smo tu podršku iskoristili i to nam je pomoglo. Ali to je bilo sve što smo kao malo preduzeće mogli da iskoristimo. Postojale su neke mogućnosti da se od nacionalne banke dobiju beskamatni zajmovi, ali ti krediti su bili adekvatni za velika preduzeća, i bilo je teško da neko malo ili socijalno preduzeće dođe do njih. Na raspolaganju su bile milijarde i milijarde čeških kruna, ali sve su ih uzele najveće kompanije.

Ono što je nama pomoglo je naša zajednica. Otkad bistro posluje imamo projekat kroz koji dnevno delimo devet besplatnih obroka beskućnicima ili siromašnim ljudima. I to smo želeli da nastavimo posebno tokom krize kada je beskućnicima još teže da dođu do hrane i bilo čega drugog. Tako da smo se udružili sa jednom od najvećih nevladinih organizacija koja se bavi ovom temom, Nadeje. Oni imaju više skloništa za beskućnike, jedan samo tri ulice od našeg bistroa. Dogovorili smo se da ćemo tamo odnositi 15 obroka dnevno, i da ćemo to finansirati uz podršku građana. Pokrenuli smo malu kampanju preko naših društvenih mreža i preko nekih klasičnih medija i za tri nedelje smo uspeli da sakupimo dovoljno za 25 večera dnevno. Dakle, tokom najžešće krize, koja je u Češkoj trajala oko dva i po meseca, isporučili smo oko 1300 obroka a sve su ih finansirali građani. Ovo je pomoglo beskućnicima jer su imali obrok svaki dan, a pomoglo je i nama.

KoRSE: Hajde da razgovaramo o vašem kraju i zajednici u kojoj radite. Sećam se ste prošle godine govorili o džentrifikaciji i kako, između ostalog, želite da pomognete da ljudi koji žive u ovom kraju tu i ostanu. Možeš li mi dati malo više informacija o tome? I ko su uglavnom vaši gosti? U Prag dolazi na hiljade turista svakog dana, jesu li oni najčešči ili vaše komšije?

Filip: Pa i jedni i drugi. Na primer, sada dolazi manje turista nego što smo očekivali. Neki turisti tek sada počinju da dolaze u Prag, ali u prethodnih nekoliko meseci nije bilo ni jednog. Ali ipak je dosta ljudi dolazilo u Bistro. Zatim, tu je jedna zajednica, više politička i ideološka – levičari ili neki ljudi sa anarhističke scene. Ti ljudi, bez obzira gde žive, dolaze ovde zato što podržavaju ceo projekat i ideju uopšte. A tu su i ljudi iz bližeg ili daljeg komšiluka. Ta komšijska i ova politička ekipa se donekle mešaju jer u ovom kraju tradicionalno ima puno aktivista. Osim ljudi koji ovde žive i koji takođe dele naše ideje, doalze i drugi koji takođe ovde žive, ili rade. Takođe, ovde živi i puno beskućnika.

KoRSE: Vaša politika je da dajete fer plate, a da držite što niže cene tako da budu pristupačne i za lokalno stanovništvo i sve koji dolaze, zar ne?

Filip: Da. Ali moram priznati da je vrlo teško balansirati te dve stvari.

KoRSE: Baš to sam hteo da te pitam - kako to balansirate?

Filip: Mislim da ovde (u bistrou) još uvek imamo različita razumevanja “fer plata”, i koliko zapravo možemo da izdvojimo za plate. Prvo, svi u bistrou imamo iste prihode, to je nešto što smo tako postavili od početka. A radimo na tome da povećavamo plate. Da sa ovolikim platama živimo u nekom gradu, samo 100 kilometara od Praga, živeli bi mnogo opuštenije. Ali u Pragu kirije i cene uopšte konstantno rastu i to je nešto čemu se svakodnevno prilagođavamo. Zato i pripremamo novi projekat – želimo da pokrenemo sopstvenu proizvodnju veganske hrane i još nekih proizvoda. Mi to vidimo kao našu priliku za rast, i način da zaposlimo još ljudi, povećamo plate i unapredimo uslove rada. To je ono na čemu sada radimo. Ovaj bistro je mali, maksimalni kapacitet sedećih mesta je 60 ljudi, naša kuhinja je mala… Već smo dostigli svoj puni kapacitet, tako da bi ovo trebalo da bude način da se posao dalje razvije. 

KoRSE: Da li dobijate bilo kakvu podršku u vidu donacija, ili finansijsku i drugu podršku od države ili gradske administracije, ili živite samo od zarade?

Filip: Jedinu podršku države imali smo tokom KOVID-19 krize, kroz program koji sam ranije opisao. Takođe smo tokom poslovanja dobijali manje donacije: ponekad smo radili crowdfunding kampanje, pa su nam opet zajednica i naši prijatelji donirali. To je obično bilo oko 5 do 15 evra po osobi. Imali smo i donacije nekih kompanija ili fondacija i slično, ali to je uglavnom bilo na početku. Na primer, dobili smo oko 4.000 eura od kompanije T-Mobile putem kampanje u kojoj su građani na društvenim mrežama glasali da T-Mobile nama dodeli tu donaciju. Ukupno, donacije čine oko 5% našeg prihoda u poslednje 2 godine. Sve ostalo smo sami zaradili u Bistrou.

KoRSE: Stižemo do kraja intervjua, evo i poslednjeg pitanja: da li Vada ili gradske vlasti pružaju neku vrstu pogodnosti ili podrške socijalnim preduzećima uopšte? U pogledu oporezivanja, pokrivanja socijalnih davanja za zaposlene…?

Filip: Pa ne baš. Pre svega, nama je to veoma teško zbog birokratije i papirologije. Zatim, čak i kada smo razmišljali da apliciramo za finansijsku podršku od države, ispostavilo se da treba da uložimo deo sopstvenih sredstava. Na primer, kada smo planirali da otvorimo bistro, razmatrali smo da se prijavimo na konkurs za dodelu bespovratnih sredstava, ali nam je trebalo oko 5.000EUR samo da pripremimo dokumentaciju. I da tri meseca budemo bez prihoda, a da paralelno plaćamo kiriju, komunalije… Kao obezbeđenje kredita tražena je hipoteka nad nekretninama, a ljudi koji rade u ovom sektoru često ne poseduju nekretnine ili žive u njima pa zaista ne mogu da rizikuju da je izgube. Tako da je nekome poput nas zaista teško da dođe do tih sredstava. Sa druge strane, velike kompanije koje imaju svoje advokate, administrativno-finansijska odeljenja… mogu veoma lako da konkurišu za takvu podršku. Sada je taj program stopiran, tako da više ne postoji mogućnost konkurisanja za sredstva za pokretanje socijalnog preduzetništva. Umesto toga, Vlada je započela taj novi program sa Nacionalnom bankom za kamate od 0% i bez kolaterala, ali taj novac i dalje morate da vratite. Političari vole da govore o podršci, ali… U Pragu su, na primer, liberali i njihov pogled na ekonomiju je i dalje liberalan, a u njemu je vrlo malo prostora za potrebe ljudi.

Na žalost, ovaj razgovor nije vođen uz veganski hot-dog s hranolkami a salátem i velikom čašom Chříč-a (piva koje, uzgred-budi-rečeno, proizvodi pivara koja zapošljava osobe sa invaliditetom). Vođen je online i uz kafu, ali prijatno je barem virtuelno biti ponovo pod strečom. Svi smo pojedinačno vredni, zaslužujemo sva prava i imamo odgovornosti, a Streča nam pokazuje da ćemo društvo pre učiniti boljim i pravednijim kada delujemo kolekivno i verujemo u sebe i druge.

Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta “Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji” koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

Podelite tekst na društvenim mrežama

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

Filip Hausknecht, bistro Streča iz Praga: Demokratsko odlučivanje za produktivnost u socijalnom preduzeću i dobrobit ljudi Dalje

KoRSE blog_Položaj socijalnog preduzetništva u mejnstrim ekonomiji

Položaj socijalnog preduzetništva u mejnstrim ekonomiji

Danas je teško da zamislimo običan dan svakog čoveka koji ne počiva na ekonomskim aktivnostima. Iako ne razmišljamo o ekonomskom sistemu na dnevnom nivou i ne bavimo se teorijskim okosnicama, niti praksama u ekonomiji kao osnovnoj društvenoj aktivnosti, ona utiče na naš svakodnevni život na očigledne i suptilne načine. Ekonomija utiče na mnoge izbore koje donosimo o poslu, slobodnom vremenu, potrošnji i štednji. Na sistemskom nivou, makroekonomska kretanja, kao što su inflacija, kamatne stope i ekonomski rast, takođe oblikuju odnose na tržištu i različito deluju na aktere u ekonomiji.

Ono što nam je danas više nego poznato jeste da živimo u ekonomiji uokvirenoj kapitalističkim načinom razmišljanja, koji je prilagođen različitim političkim i kulturološkim sistemima širom sveta – mejnstrim ekonomiji. Ipak, ekonomija se svuda u svetu zasniva na određenom stepenu slobodnog tržišta i orijentisanosti na profit svih tržišnih aktera. I dalje je preovlađujuće uverenje da je cilj svake ekonomske aktivnosti maksimizacija profita i čitav spektar različitih tipova privrednih aktera – preduzetnici, start-upovi, mikro, mala, srednja preduzeća, multinacionalne kompanije, usmeren je na sticanje ekstra profita za akumulaciju kapitala i dalja ulaganja, opet u cilju maksimizacije profita.  Kada pomislimo na ekonomiju, prvo mislimo na sve te multinacionalne kompanije, veliki obim godišnjih prihoda, biznis komplekse i centre i jedan dan koji traje više od 24 časa. U savremenom kapitalističkom sistemu, taj centar razmišljanja ispunjen profitom, postaje sve krhkiji zbog krucijalnih društveno-ekonomskih izazova – velikog broja nezaposlenih, mnogobrojnih ljudi u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti, narušenih radničkih prava, štete po životnu sredinu i isključivosti slobodnog tržišta za sve one kojima promiče veliki ulagački kapital za pokretanje biznisa. U ovakvim okolnostima stabilan je trend rasta sektora socijalnih preduzeća, kao preduzeća koja nisu isključivo profitno orijentisana, već su orijentisana na rešavanje nekog društvenog problema u zajednici korišćenjem profita koji ostvaruju.

U prethodnom blogu govorili smo o tome šta predstavlja „socijalno“ u socijalnom preduzetništvu. U ovom blogu približićemo i objasniti gde se u mejnstrim ekonomskom sistemu nalazi socijalno preduzetništvo? U kakvom je odnosu sa javnim sektorom i na koji način utiče na tradicionalno-poslovni sektor? Koliko socijalna preudzeća pripadaju „trećem sektoru“ i šta on predstavlja za nas?  Razumevanje položaja socijalnog preudzetništva u mejnstrim ekonomiji pomoći će nam da  razumemo zašto ekonomski teoretičari i praktičari sve češće karakterišu solidarnu/socijalnu ekonomiju – ekonomijom budućnosti.

Gde pripada sektor socijalnih preduzeća u mejnstrim ekonomiji?

Mejnstrim ekonomija je dugo vremena poznavala samo podelu na javni i privatni sektor. Ova podela zasnovana je na vlasništvu nad privrednim organizacijama. U javnom sektoru nalaze  su firme u javnom tj. državnom vlasništvu, koje čine državu pravnim licem koje ravnopravno učestvuje na tržištu. Takođe, u vlasništvu države nalaze se i neprofitne organizacije, usmerene na rešavanje pojedinačnih društvenih izazova, najčešće vezanih za nezaposlenost, siromaštvo i socijalnu isključenost. Sa druge strane, privatni sektor podrazumeva sve firme, kompanije, start-upove i druge orgnaizacije koje se nalaze u vlasništvu privatnog lica ili grupe privatnih lica – preduzetnici, društva sa ograničenom odgovornošću i slično. Ipak, u drugoj polovini 20. veka privatni sektor u mejnstrim ekonomiji nije se bavio društveno-ekonomskim problemima koje kapitalistički sistem nosi sa sobom – veliki procenat nezaposlenosti, pozamašan jaz između bogatih i siromašnih, zabrinjavajući broj ljudi u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti, narušavanje radničkih prava, dok sa druge strane država pod uticajem neoliberalnog pristupa tržištu nije efikasno rešavala ova pitanja. Države su, verujući da slobodno tržište može „nevidljivom“ rukom da reguliše ove nepravilnosti, stale na stranu krupnog kapitala i mnoge javne usluge privatizovale. Vodeći se principom minimalističkog uplitanja u ekonomske aktivnosti privatnog sektora, države nisu preduzimale veće i efikasne napore za rešavanje problema koji su se usložnjavali u društvu. Takve okolnosti motivisale su ljude da se udružuju i u različitim formama pokreću akcije kako bi rešavala različite društveno-ekonomske izazove u zajednici. Upravo ove forme razvijale su se godinama i uticale na to da se promeni tradicionalna podela na javni i privatni sektor, stvarajući „treći sektor“ u mejnstrim ekonomiji.

KoRSE blog_podela po sektorima u mejnstrim ekonomiji

Razvoj organizacija socijalne/solidarne ekonomije o kome smo već govorili, dodatno je podstaknut rešenošću države da privatizuje socijalne usluge i prepusti ovu ulogu kompanijama, privatnim osiguravajućim kućama i drugim akterima iz privatnog sektora. Rezultat privatizacije socijalnih usluga, ogledao se u povećanoj nedostupnosti i nepristupačnosti ovih usluga za veliki broj ljudi, što je dodatno potpomoglo ekspanziju trećeg sektora, u okviru kojeg su brojne inicijative počele da se bave pružanjem socijalnih usluga, uz vrednosnu orijentaciju, suprotno težnji ka maksimizaciji profita. Okolnosti razvoja i rasta trećeg sektora nisu samo učinile promenu podele aktera u mejnstrim ekonomiji, već su stvorile i jak uticaj na same promene u funkcionisanju javnog i privatnog sektora – javni sektor se više okretao saradnji sa organizacijama trećeg sektora i pokretao više vladinih neprofitnih organizacija usmerenih na rešavanje problema u zajednici. Senzibilisan je i način na koji se država odnosi prema društvenim problemima koje mejnstrim ekonomija stvara. Načini i obim na koji se država bavi ovim pitanjima, kao i saradnja sa trećim sektorom, prilagođeni su svakoj državi pojedinačno, ali se može reći da u većoj ili manjoj meri svaka država teži da zadrži pravo regulisanja pitanja nezaposlenosti, siromaštva, socijalne isključenosti, radničkih ruralnog razvoja, zaštite životne sredine i dr. Treći sektor je uticao na ponovno senzibilisanje države da nametne standarde privatnom sektoru u pogledu ispravljanja defekata kapitalističkog sistema, ali i da postane efikasnija u rešavanju društveno-ekonomskih pitanja u skaldu sa javnim interesom.

Okolnosti razvoja i rasta trećeg sektora nisu samo učinile promenu podele aktera u mejnstrim ekonomiji, već su stvorile i jak uticaj na same promene u funkcionisanju javnog i privatnog sektora.

Treći sektor je uticao i na promene u privatnom sektoru. Koncept društveno odgovornog poslovanja, koji danas sve više kompanija integriše u svoje poslovanje, upravo govori i o senzibilisanju tradicionalnog privrednog sektora. Sve je više kompanija koje transformišu načine proizvodnje u pravcu stvaranja manje negativnih efekata po prirodu i okruženje, a zatim se više i pridržavaju principa zaštite radničkih prava, te stvaraju prilike za zapošljavanje pripadnika marginalizovanih grupa. Mnoge kopanije svoj koncept društveno odgovornog poslovanja zasnivaju na donacijama koje upuću organizacijama iz trećeg sektora, a u cilju doprinosa borbi ovih organizacija rešavanju prepoznatog problema u zajednici. Ipak, društveno odgovorno poslovanje se u mnogim aspketima razlikuje od delovanja socijalnih preudzeća i drugih organizacija solidarne ekonomije. Najkraće rečeno, društveno dogovorne kompanije daju doprinos zajednici time što smanjuju i ograničavaju negativne efekte koje proizvode u svom poslovanju, dok se socijalna preudzeća sa tim izazovom čak ni ne susreću i svojim delovanjem direktno stvaraju benefite i pozitivne promene u zajednici.

Često se kao osnovna karakteristika trećeg sektora izdvaja neprofitnost. Organizacije u trećem sektoru jesu najčešće u potpunosti neprofitne i sredstva za njihov rad se obezbeđuju kroz različte vrste i tipove donacija. Kako treći sektor takođe spada u domen privatnog, kada je u pitanju vlasništvo – udruživanje građana u organizacije, podrazumeva zajedničko delovanje privatnih i fizičkih lica, osnovnu razliku čini neprofitno delovanje. Ipak socijalna preduzeća kao akteri iz trećeg sektora, nisu neprofitna jer stvaraju profit, često jednako kao akteri iz privatnog sektora, ali vlasnička struktura samog preduzeća kao i upotreba finalne vrednosti oličenu u profitu izrazito se razlikuju od tradicionalnih kompanija. Socijalna preduzeća najčešće pripadaju svima – od radnika do menadžera, kao i što se profit usmerava na interne ili eksterne programe za rešavanje društveno-ekonomskih problema u zajednici. Zato se socijalna preduzeća u svim svojim pojedinačnim razlikama uvek nalaze na spektru privatnog i trećeg sektora.

Društveno dogovorne kompanije daju doprinos zajednici time što smanjuju i ograničavaju negativne efekte koje proizvode u svom poslovanju, dok se socijalna preudzeća sa tim izazovom čak ni ne susreću i svojim delovanjem direktno stvaraju benefite i pozitivne promene u zajednici.

Treći sektor - sektor orijentisan na vrednosti

Kako bismo još više približili poziciju socijalnog preduzetništva u menjstrim ekonomiji, važno je da utvrdimo šta sve podrazumeva treći sektor. Prema globalno usvojenoj definiciji treći sektor je termin koji obuhvata veliku grupu različitih organizacija koje nisu deo ni privatnog i javnog sektora. Uključuju volonterske, neprofitne i nevladine organizacije kao što su udruženja građana i asocijacije, ali i zadruge, komune, fondacije i socijalna preduzeća. Treći sektor je uvek nevladin, odnosno nezavisan sektor, vrednosno orijentisan i usmeren prema unapređenju resursa i kapaciteta, a u cilju ostvarivanja njihovih društvenih misija.  Vrednosna orijentacija organizacija trećeg sektora upravo uvek podrazumeva postojanje durštvene misije – usmerenost na rešavanje nekog prepoznatog društveno-ekonomskog problema u zajednici. Ove organizacije nastaju u cilju rešavanja nekog problema koji pogađa određenu grupu ljudi (marginalizovane i osetljive grupe) ili celokupnu zajednicu (ekološki problemi, npr.), kao i usmerenost prema razvoju same zajednice kroz unapređenje standarda i uslova života ljudi. 

Organizacije trećeg sektora svoj rad zasnivaju i sprovode pozitivan uticaj na različitim nivoima – lokalno, nacionalno i globalno, dok tip delovanja i način uticaja zavise od pojedinačne organizacije. Fondacije, komune, zadruge, udruženja građana, socijalna preduzeća bave se različitim tipovima aktivnosti, kao što su pružanje socijalnih usluga, istraživanja o društveno-ekonomskim pitanjima, javne kampanje usmerene na podizanje svesti o različitim pitanjima od značaja za zajednicu, zagovaranje za promenu ili stvaranje novog regulatornog okvira koji oblikuje pitanja od značaja za zajednicu i slično.

KoRSE blog_ treći sektor

Socijalna preduzeća se najviše izdvajaju po profitnom segmentu u delovanju, te pored društveno-humanističkih aktivnosti koje se sprovode u skladu sa društvenim misijama socijalnih preduzeća, poseduju i širok spektar ekonomskih aktivnosti – proizvodnja dobara, pružanje usluga i izvođenje radova u različitim industrijama. Socijalna preudzeća ostvaruju profit, proizvodnjom dobara, pružanjem usluga ili izvođenjem radova, a zatim taj profit ulažu u rešavanje problema u zajednici. Upravo to socijalna preduzeća svrstava u treći sektor, dok stvaranje profita, ova preduzeća čini bliskim i tradicionalnom poslovnom sektoru u mejnstrim ekonomiji.

Ideologija u ekonomskim aktivnostima - ideologija vrednosti u socijalnom preduzetništvu

Osnov i ishodište delovanja svih organizacija solidarne ekonomije su vrednosti. Te vrednosti se oličavaju u svim aspektima rada i uticaja ovih aktera. Ekonomija o kojoj govorimo je ona koju su izgradili građani, za građane i za planetu. Vrednosti solidarne ekonomije su: samopomoć; samoodgovornost; demokratija; jednakost; ravnopravnost i solidarnost. U solidarnoj ekonomiji građani i građanke imaju aktivnu ulogu u oblikovanju svih dimenzija življenja: ekonomske, društvene, kulturne, političke i ekološke. Okosnica je preuzimanje uspešnih postojećih praksi kao što su efikasnost i upotreba tehnologije i znanja i prilagođavanje u svrhu blagostanja zajednice zasnovanog na zajedničkim vrednostima i ciljevima. Ove vrednosti su temelj na kome se dalje gradi zajednica socijalnih preduzeća. S obzirom na negativne posledice delovanja profitnih preduzeća, kao i neefikasnosti države da stvori uslove u kojima nejednakosti u društvu opadaju, doprinos socijalnih preduzeća promeni paradigme razvoja je postao neupitan. Aktuelna kriza upućuje na to da ovi akteri ne mogu stalno biti u poziciji korektiva mejnstrim ekonomije, već da solidarna ekonomija mora da postane mejnstrim ekonomija.

Vrednosti solidarne ekonomije su: samopomoć; samoodgovornost; demokratija; jednakost; ravnopravnost i solidarnost. U solidarnoj ekonomiji građani i građanke imaju aktivnu ulogu u oblikovanju svih dimenzija življenja: ekonomske, društvene, kulturne, političke i ekološke.

Socijalno preduzetništvo kao ekonomija budućnosti - socijalno preudzetništvo i održivi razvoj

Globalni napori ka transformaciji postojećeg sistema ka održivom razvoju, učnili su prepoznatljivim i socijalno preudzetništvo. Iako Milenijumski ciljevi i Ciljevi održivog razvoja predstavljaju društveno-ekonomski trend koji je nastao nezavisno od razvoja organizacija solidarne i socijalne ekonomije, stepen prožimanja i komplementarnosti je visok. Koncept održivog razvoja definisan je na globalnom nivou 2015. godine kroz Agendu za održivi razvoj 2030 i usmeren je na podsitcanje stvaranja profita, zadržavanje mejnstrim ekonomije, ali uz maksimalnu brigu o ljudima i planeti. Glavne poruke svih 17 ciljeva odnose se na iskorenjivanje siromaštva, zaštitu žitvotne sredine, obezbeđivanje mira i prosperiteta za sve. Kako su ciljevi kompleksni i međusobno povezani, njihovo postizanje zahteva zajedničke napore vlada, privreda i trećeg sektora.

Treći sektor je po prirodi vrednosno orijentisan i deluje na način da unapređuje uslove života ljudi, bavi se zaštitom i unapređenjem životne sredine i čini profit smislenim, tek u kontekstu stvaranja sredstava za rešavanje izazova i problema u zajednici. Socijalna preudzeća u najvećoj meri svojim delovanjem doprinose postizanju održivog razvoja i to rade na dva glavna načina: kroz integrisanje ciljeva održivog razvoja u svoje lance vrednosti (nabavka, proizvodnja, distribucija) ili kroz usmereno ekonosmko-društveno delovanje na ispunjenje nekog od pojedinačnih ciljeva održivog razvoja. Napori ka ostvarenju održivog razvoja postavljeni su i globalno i dugoročno i u skladu sa tim, zahtevana transformacija celokupnog društveno-ekonomskog sistema rezultiraće i u promenama u menjstrim ekonomiji.

Komplementranost ciljeva održivog razvoja i socijalnog preudzetništva još uvek je nov teren za istraživače i praktičare, ali ono što je lako uočljivo, jeste da se zahtevi za većom brigom o ljudima i planeti, uz ostvarivanje profita kao osnovni principi održivog razvoja, najočiglednije ostvaruju kroz poslovanje koje socijalna preudzeća sprovode u okvirima postojećeg tržišta i pozitivnih promena i uticaja u zajednici koje ona stvaraju.

Ukoliko želite da saznate koja socijalna preduzeća u Srbiji postoje, šta proizvode, koje usluge pružaju i kakav pozitivan uticaj stvaraju u zajednici, pregledajte KoRSE bazu socijalnih preduzeća.

Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta “Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji” koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

Podelite tekst na društvenim mrežama

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

Položaj socijalnog preduzetništva u mejnstrim ekonomiji Dalje

Scroll to Top