Blog_demokratsko odlucivanje, Strecha Prag

Filip Hausknecht, bistro Streča iz Praga: Demokratsko odlučivanje za produktivnost u socijalnom preduzeću i dobrobit ljudi

Dragan Srećković

Dragan Srećković

Stotine muzeja, kvalitetno pivo, nepregledni parkovi, Vltava, još kvalitetnog piva, vekovni a pristupačni slojevi istorije, svi stilovi arhitekture na dlanu, slobodarski duh… Ako niste, ima nebrojeno mnogo razloga da posetite Prag. Ako jeste, ima samo nekoliko razloga da to ne učinite opet. Doduše, za sada možete samo da planirate posetu, barem dok ne nateramo krizni štab da odgovornije upravlja KOVID-19 krizom i dok ne postanemo država čiji će građani imati jasne informacije i biti manje izloženi riziku. I ponovo moći da putuju. 

Dok to ne uradimo, u svoje planove obilaska Praga obavezno uključite i posetu Društvenom bistrou Streča – bistrou organizovanom po principu zadruge, koji zapošljava ljude bez doma i osobe u riziku od gubitka doma, kao i osobe nakon izvršenja zatvorskih kazni.

Bistro sam prvi put posetio aprila 2019. u okviru CEE Network programa. Iako je tema našeg razgovora bila rad sa ljudima bez doma, najviše mi je pažnje privukao način upravljanja i donošenja odluka u Bistrou, što je tema našeg poslednjeg bloga, i upravo o tome ću najviše razgovarati sa Filipom (Filip Hausknecht), jednim od osnivača i članom zadruge. Ali dotaćićemo se i drugih tema – šteta bi bilo ne iskoristiti ovu priliku da razgovaramo više o ovom socijalnom preduzeću, prilikama za razvoj solidarne ekonomije u Češkoj uopšte i, danas neizostavno, o Filipovom viđenju implikacija KOVID-19 krize na solidarnu ekonomiju

KoRSE: Zdravo i hvala još jednom što si mi se pridružio, Filipe. Sećam se iz moje prve posete bistrou modela upravljanja i donošenje odluka koji ste nam predstavili. Iskreno, bolje se sećam atmosfere i hrane. Ali da krenemo od početka. Predstavi nam molim te kratku istoriju bistroa, koja je počela 2017. godine ako se dobro sećam. Zašto i kako ste počeli, i kakve su tada bile okolnosti?

Filip: Zdravo. U to vreme smo svi mi današnji zadrugari bili smo deo nekih društvenih pokreta, aktivisti, ili smo radili u civilnom sektoru. Bili smo aktivno uključeni u izbegličku krizu, ali i pitanje beskućništva. Uzgred, većina nas se srela 2015. godine, u Srbiji – bili smo volonteri u izbegličkim kampovima u Šidu i Subotici. Tada smo kolektivno kolektivno došli do ove ideje. Stalno smo razgovarali o tome kako želimo da radimo nešto lokalno, i da to bude nešto više od aktivizma. U to vreme smo svi ili studirali ili imali druge poslove. Želeli smo da pokrenemo nešto svoje, da mu damo 100% svog vremena i energije, i da nam to nešto bude poziv. To je takođe podrazumevalo da moramo da stvorimo nešto od čega ćemo zarađivati za život. I tako smo shvatili da je način na koji možemo da ostanemo društveno angažovani, i radimo lokalno, i od toga živimo – pokretanje socijalnog preduzeća. To je imalo najviše smisla za sve nas. Takođe, želeli smo da budemo autonomni, i da dokažemo da možemo da budemo aktivisti ne koristeći formu nevladine organizacije, finansirane donacijama i iz javnih fondova, već da možemo da budemo nezavisni finansijski i da sami sebe održavamo i ulažemo u sebe. I da taj biznis može da funkcioniše kao zajednički, deljeni posao – dakle da bude alternativa uobičajenom ekonomskom modelu kakve imamo na  Zapadu. 

KoRSE: A zašto baš bistro?

Filip: Zašto bisto? Pa pre svega, svi smo bili u studentskim godinama pa smo navikli da radimo u barovima i restoranima što je uobičajen studentski posao ovde. To je bilo nešto što smo svi znali da radimo, a što ne zahteva mnogo posebnih veština. Mislili smo i da bi to moglo biti dobro za ljude koje želimo da zaposlimo (ljude bez doma ili u riziku od gubitka doma, i ljude posle odsluženja zatvorskih kazni), a koji možda nemaju dovoljno radnog iskustva ili imaju druga radna iskustva. Jer rad u bistrou je nešto što, nakon jednostavne obuke, svako može da radi. Drugi razlog je taj što nam je, očigledno, bila potrebna podrška građana – i finansijska, ali i da generalno podrže naš projekat. A bistro je otvoren, zajednički prostor, gde ljudi mogu da stupe u kontakt sa zaposlenima, razgovaraju sa njima. To nam je takođe bio lak izbor. I treći razlog je bila naša želja da naš bistro bude veganski – ne zbog isključivo ideoloških razloga, već prvenstveno zato što smo želeli da dokažemo da veganska hrana može biti i pristupačna i ukusna. Hteli smo da otvorimo mesto koje je i “hipstersko” i tradicionalno, ali sa nižim cenama u odnosu na druge slične lokale ovde. Tako da sada čak i ljudi koji nisu vegani često dolaze ovde zato što imamo jeftin meni za ručak – dolaze na primer tokom pauze za ručak na poslu. 

KoRSE: Vratiću se na to kako se povezujete sa zajednicom i kako radite sa njom. Pre toga, hteo bih da razgovaram o vašim „ciljnim grupama“ - vi dakle radite sa beskućnicima i ljudima nakon izdržavanja zatvorske kazne. Zašto te grupe?

Filip: Mi smo „izabralii“ ljude sa iskustvom života bez doma ili rizika da ostanu bez doma jer je to najvidljivija grupa diskriminisanih ljudi, i to ne samo na tržištu rada. Većina nas je bila deo nekih društvenih pokreta koji su pokušavali da im nekako pomognu. Ja sam, na primer, ranije učestvovao u kampanji za socijalno stanovanje. A tu je bio i pokret za građansku solidarnost, koji je takođe bio aktivan, itd. Beskućništvo je veliki problem u Češkoj. Ovde ima skoro 200.000 beskućnika, a oko milion ljudi je u opasnosti da izgube svoje domove – što je 10% celokupne populacije Češke. To je zaista veliki problem, a nema dobrog sistema podrške. Na lokalnim nivoima, u nekim gradovima i okruzima ih ima, ali oni često nisu veoma efikasni, dok većina lokalnih samouprava nema nikakve sisteme podrške za ove ljude. I oni tada upadaju u začarani krug – jer ljudi na ulici nemaju novac, a niko ne želi da ih zaposli. Ne samo zbog predrasuda koje imaju prema njima,  što je očigledno veliki problem, nego i zbog činjenice da većina tih ljudi nije godinama radila, i teško je početi iz početka.

KoRSE: Nemaju veštine, moraju da se prilagode radnom okruženju...

Filip: Pa da. Dakle, potrebno im je neko vreme i potrebna im je podrška. Na primer preduzeće koje ima socijalnog radnika. Potrebno je da postoji plan odnosno strategija rada sa tim ljudima. Ili podrška države na primer, koja bi obezbedila socijalne radnike da u preduzećima rade sa tim ljudima, itd.
U svakom slučaju, to je bio naš prvi izbor i on je nama bio sasvim očigledan – to je glavni razlog zašto smo želeli da osnujemo socijalno preduzeće. A onda smo o tome još razgovarali. Beskućnici često imaju druge probleme. Na primer, često se nađu iza rešetaka, razvijaju različite zavisnosti, itd. Dakle, to je druga grupa ljudi na koju je naše socijalno preduzeće želelo da se koncentriše. Znali smo da ćemo se ionalo susretati sa tim problemima radeći sa beskućnicima, pa hajde da onda to bude još jedna grupa ljudi koju ćemo zaposliti. Zatim smo malo istraživali i otkrili da postoje samo jedna ili dve nevladine organizacije koje rade sa bivšim osuđenicima, uprkos činjenici da je to takođe veliki problem u Češkoj – učestalost recidivizma je 70% na primer. Takođe, nakon što ljudi izdrže zatvorske kazne, u proseku ih čeka oko 18 do 20.000 EUR ličnog duga, koji su uglavnom nastali tokom boravka u zatvoru. Dakle, počeli smo više da se zanimamo za ovu temu, i odlučili smo da je stavimo u fokus javnosti. I da takođe zapošljavamo i te ljude.

KoRSE: Da li to znači da sarađujete sa određenim institucijama? Kako ti ljudi znaju da mogu da se zaposle kod vas, Kada odsluže kaznu na primer? Ili ljudi koji žive na ulici...?

Filip: Na različite načine. Prvo, radimo sa nekoliko organizacija. Rubicon, na primer, radi direktno sa zatvorenicima, pa često kada otkriju da postoji neko ko je voljan i sposoban da radi, obaveste ih dok su još u zatvoru da mogu da im pronađu posao čim budu na slobodi. Neki nas pronađu na internetu na primer i direktno nas kontaktiraju. A onda postoji par organizacija koje rade sa beskućnicima. Budući da poznajemo većinu ljudi u tim organizacijama, njihovi socijalni radnici često nas kontaktiraju u vezi sa osobom koja traži posao. Mi ih onda primimo, uradimo intervju sa njima… Nemamo neke posebne zahteve, ne zahtevamo posebno iskustvo. Jedino očekujemo da dođu na posao kad treba – to je jedini uslov.

KoRSE: A kakva je situacija sada u bistrou? Koliko ljudi je zaposleno? Pretpostavljam da ste podeljeni u timove, da imate kuvare, konobare, menadžment, administraciju... Da li stvari tako funkcionišu?

Filip: Zvanično, u zadruzi je šest ljudi, ali nas je nedavno dvoje zadrugara napustilo. Dakle, trenutno nas je četvoro aktivno, i mi radimo u bistrou. Bistro nema uobičajenu strukturu upravljanja – rukovodilac ili uprava je sama zadruga, tj. skupština članova zadruge. Svi imamo svoje dužnosti ovde – bilo da radimo iza šanka, u kuhinji ili u administraciji. Dakle, svi smo ovde zaposleni. Zatim imamo glavne barmene – neki od njih su zaposleni za stalno, neki privremeno. Svaki put kada neko ovde počne da radi, posebno iz dve ciljne grupe koje zapošljavamo, prvo kreće kao konobar ili samo preuzimaju narudžbine od gostiju. Ako to prođe dobro, počinju sa radom za šankom, što znači i veću odgovornost – na primer rad na kasi, naplati, naručivanju i plaćanju robe, upravljanju zalihama… Trenutno imamo jednu osobu iz ciljne grupe za šankom, a ostale rade kao konobari. U kuhinji je slično. Mi imamo menadžera koji se brine za kuhinju u celini i kvalitet spremljenih jela, a to je trenutno jedan od zadrugara. Tokom svake smene u kuhinji je uvek glavni kuvar – u jednoj smeni to je jedna osoba iz ciljne grupe, evo već dve godine, a u drugoj drugi član zadruge. Pored njih tu su uvek još jedna ili dve osobe koje su pomoćni kuvari, perači… Ukupno nas je trenutno 15, četvoro su zadrugari, osmoro su beskućnici ili bivši osuđenici, i još par ljudi koji su zaposleni na pola radnog vremena.

Što se tiče načina na koji donosimo odluke, mi svakog meseca imamo sastanak zadrugara i tu odlučujemo o ključnim pitanjima. Za članove zadruge je obavezno da učestvuju na tim sastancima, a za ostale ljude koji ovde rade je dobrovoljno. Tako da svako ima mogućnost da se pridruži sastanku i učestvuje. Mi ne glasamo o odlukama nego ih postižemo dogovorom, tako da svi mogu biti deo procesa odlučivanja. Tu postoji samo jedno ograničenje – kako su članovi zadruge lično finansijski odgovorni za poslovanje bistroa, kada na primer razgovaramo o nekom kreditu ili nekim većim ulaganjima, samo članovi zadruge mogu da odlučuju o tome. 

KoRSE: Koliko su zaposleni - ljudi koji dolaze iz te dve ciljne grupe - voljni da učestvuju u donošenju odluka?

Filip: Ne mnogo. Mi zadrugari smo sami jedan od razloga zašto je to tako: prvo, navikli smo da često koristimo razne aplikacije za bolju organizaciju posla, da komuniciramo putem društvenih mreža ili e-maila i slično. A to je često nešto što oni nemaju ili ne znaju kako da koriste. Na primer, imamo Facebook grupu gde unapred delimo dokumente kako bi ih ljudi mogli pročitati pre sastanka. A ako neko nema pristup internetu, onda je u zaostatku u odnosu na druge. To je nešto što pokušavamo da promenimo, ali teško je jer dosta usporava naš rad. Trenutno pokušavamo da nađemo neku ravnotežu. Neki ljudi dolaze na sastanake kada imaju neki problem i žele da ga reše, što je dobro. Ali najčešće su na sastancima samo zadrugari i ponekad još jedna do dve osobe.
Postoji još jedna mogućnost za učešće – svaka tri meseca imamo obavezan sastanak, koji je u toku radnog vremena (dakle to vreme je plaćeno, za razliku od mesečnih sastanaka zadrugara koji su nedeljom uveče, van radnog vremena). Ti tromesečni sastanci su obavezni za sve ljude koji rade u bistrou i na njima razgovaramo o svemu: međuljudskim odnosima, razmatramo predloge i sugestije, itd. Dakle, to je vreme i mesto kada svi učestvujemo i gde zajedno možemo donositi neke krucijalne odluke. 

KoRSE: A kako neko može da postane član vaše zadruge, zadrugar? I zaposleni u bistrou ili bill ko drugi? Koliko ste otvoreni za to?

Filip: Prisustvo na najmanje šest sastanaka, i najmanje šest meseci rada u bistrou- to su jedini zahtevi. Upravo sada razgovaramo o tome da to pojednostavimo – da skratimo taj period. Mi nemamo velike zahteve, ali postoje drugi – prema postojećem zakonu svako ko ima lični dug ne može postati član zadruge. I to je glavni problem – kad smo želeli da se neki ljudi koje su ovde zaposleni priključe zadruzi, nisu mogli baš zbog toga.

KoRSE: Ovaj model odlučivanja koji praktikujete drugačiji je od uobičajenog modela u preduzećima. U današnjem svetu u kome su brzina, efikasnost i efektivnost mantre vođenja biznisa, često možemo da čujemo da, zato što je grupa ta koja donosi odluku, to odlučivanje traje duže. Bez obzira da li zaposleni jesu ili nisu bili pitani za mišljenje ili stav, i kakav stav i mišljenje uopšte imaju, u „klasičnim preduzećima“ imamo generalnog direktora, ili menadžera... koji odlučuje kako i šta će se raditi, i svi zaposleni se na kraju povinuju tome. To je mnogo brže, efikasnije... Kako se vaš model odlučivanja pokazao, kako utiče na vaše poslovanje i profit?

Filip: Pa, sve zavisi od kvaliteta tog generalnog direktora koji donosi odluke. Ili od kvaliteta ljudi koji donose kolektivne odluke. Mi ovde imamo nezavisnost u odlučivanju u svojim svakodnevnom  zadacima. Svako ko ovde radi ima neku individualnu odgovornosti, a prenosi neku od tih odluka na kolektivni nivo samo ako nije siguran kako da je sprovede, ili ukoliko tu odluku ne može doneti sam. Tako da mnogo odluka možemo doneti brzo, tokom samog rada. Očito da je ponekad dobro biti brz u donošenju odluka, ali ponekad je bolje razgovarati, kolektivno. Mislim da oba pristupa imaju dobre strane. Ali pored svega toga – demokratičnosti pristupa, otvorenog razgovora o problemima, dobrog osećaja i sigurnosti koji svi ovde imamo – što takođe utiče na produktivnost i dobrobiti ljudi uopšte – zadruge su mnogo stabilnije tokom kriza. To je dokazano mnogo puta – postoje razne studije o tome, a mi smo to mogli da testiramo i u poslednjih šest meseci. Puno znači to što više ljudi učestvuje u ovom poduhvatu, i što ga čine ljudi koji su međusobno čvrsto povezani i bistro doživljavaju kao nešto svoje, prema čemu imaju posebnu vrstu odgovornosti. Svi smo tokom KOVID-19 krize ostavili po strani sve drugo što smo radili i trudili se da spasimo ovo mesto – da nikoga ne otpustimo, tj. zadržimo posao za sve koji su ovde radili. I uspeli smo. To predstavlja glavnu razliku između zadruga i uobičajenih preduzeća gde su ljudi samo stavke u budžetu, a ne presudni deo kolektiva.

KoRSE: Baš sam hteo da te pitam o KOVID-19 krizi. Primetio sam da ste, na primer, započeli dostavu, zar ne? Ne sećam se da li ste je imali prošle godine. Bisto je takođe spremao puno obroka u saradnji sa nekim drugim sličnim preduzećima i inicijativama i delio ih beskućnicima. Ali pre toga, da li bi našim čitaocima u Srbiji mogao da opišeš kako je sada u Češkoj i Pragu? Kako je vaša Vlada reagovala na krizu, kako su građani reagovali, i kakva je trenutno situacija?

Filip: Da budem fer, iako bi mogli da kritikujemo Vladu Češke po mnogim pitanjima, mislim da smo imali jednu od najboljih reakcija u Evropi i reagovali smo vrlo, vrlo brzo. Do sada je bilo oko 14.000 zaraženih, a 350 je umrlo. Kada je proglašena pandemija nije se mnogo toga desilo, ali je onda u nedelju dana Vlada prvo zatvorila univerzitete, pa su ugostiteljski objekti mogli da budu otvoreni samo do 10 uveče, a ubrzo zatim i potpuno zatvoreni. Ova promena u vezi ugostiteljski objekata dogodila se za četiri dana, što je očigledno zakomplikovalo situaciju i vlasnicima i radnicima, ali i spasilo puno života. Na početku, u prve dve ili tri nedelje ulice su bile prazne. Sve je bilo prazno. Jedino što su ljudi mogli je da rade ili da budu sa svojim porodicama. Sada je sasvim drugačije, dosta se normalizovalo, lokali rade uobičajeno, samo u nekim izolovanim slučajevima – u nekim gradovima ili nekim preduzećima, posebno u jednom rudniku uglja – ima većih problema. Ali generalno se život brzo vratio u normalu. Mislim da u tom smislu imamo dobre rezultate. 

Napomena: Intervju sa Filipom je rađen 20. jula 2020, kada je situacija sa COVID-19 delovala stabilno. Međutim, krajem avgusta i početkom septmebra, situacija se zakomplikovala.

KoRSE: A što se tiče bistroa - kako ste se prilagodili? I kako je kriza uticala na vaše poslovanje - da li ste bili u mogućnosti da pokrijete sve troškove, isplatite plate, itd?

Filip: Što se nas tiče – započeli smo dostavu. Sećam se da smo morali da zatvorimo u subotu, da smo imali sastanak u nedelju kad smo i dogovorili da počnemo sa dostavom i od ponedeljka smo je radili. U suštini, nismo radili samo taj jedan dan. I postoji još jedna dobra stvar – Vlada je od početka krize uvela programe podrške. Možemo naravno tvrditi da su oni mogli više da učine, posebno za radnike, ali glavni cilj Vlade bio je da se stopa zaposlenosti održi što višom. Tako je uvela programe putem kojih su, suštinski, pokrivali preduzećima troškove plata da bi zadržali radnike. Na taj način su pomogli i radnicima i vlasnicima. Mi smo tu podršku iskoristili i to nam je pomoglo. Ali to je bilo sve što smo kao malo preduzeće mogli da iskoristimo. Postojale su neke mogućnosti da se od nacionalne banke dobiju beskamatni zajmovi, ali ti krediti su bili adekvatni za velika preduzeća, i bilo je teško da neko malo ili socijalno preduzeće dođe do njih. Na raspolaganju su bile milijarde i milijarde čeških kruna, ali sve su ih uzele najveće kompanije.

Ono što je nama pomoglo je naša zajednica. Otkad bistro posluje imamo projekat kroz koji dnevno delimo devet besplatnih obroka beskućnicima ili siromašnim ljudima. I to smo želeli da nastavimo posebno tokom krize kada je beskućnicima još teže da dođu do hrane i bilo čega drugog. Tako da smo se udružili sa jednom od najvećih nevladinih organizacija koja se bavi ovom temom, Nadeje. Oni imaju više skloništa za beskućnike, jedan samo tri ulice od našeg bistroa. Dogovorili smo se da ćemo tamo odnositi 15 obroka dnevno, i da ćemo to finansirati uz podršku građana. Pokrenuli smo malu kampanju preko naših društvenih mreža i preko nekih klasičnih medija i za tri nedelje smo uspeli da sakupimo dovoljno za 25 večera dnevno. Dakle, tokom najžešće krize, koja je u Češkoj trajala oko dva i po meseca, isporučili smo oko 1300 obroka a sve su ih finansirali građani. Ovo je pomoglo beskućnicima jer su imali obrok svaki dan, a pomoglo je i nama.

KoRSE: Hajde da razgovaramo o vašem kraju i zajednici u kojoj radite. Sećam se ste prošle godine govorili o džentrifikaciji i kako, između ostalog, želite da pomognete da ljudi koji žive u ovom kraju tu i ostanu. Možeš li mi dati malo više informacija o tome? I ko su uglavnom vaši gosti? U Prag dolazi na hiljade turista svakog dana, jesu li oni najčešči ili vaše komšije?

Filip: Pa i jedni i drugi. Na primer, sada dolazi manje turista nego što smo očekivali. Neki turisti tek sada počinju da dolaze u Prag, ali u prethodnih nekoliko meseci nije bilo ni jednog. Ali ipak je dosta ljudi dolazilo u Bistro. Zatim, tu je jedna zajednica, više politička i ideološka – levičari ili neki ljudi sa anarhističke scene. Ti ljudi, bez obzira gde žive, dolaze ovde zato što podržavaju ceo projekat i ideju uopšte. A tu su i ljudi iz bližeg ili daljeg komšiluka. Ta komšijska i ova politička ekipa se donekle mešaju jer u ovom kraju tradicionalno ima puno aktivista. Osim ljudi koji ovde žive i koji takođe dele naše ideje, doalze i drugi koji takođe ovde žive, ili rade. Takođe, ovde živi i puno beskućnika.

KoRSE: Vaša politika je da dajete fer plate, a da držite što niže cene tako da budu pristupačne i za lokalno stanovništvo i sve koji dolaze, zar ne?

Filip: Da. Ali moram priznati da je vrlo teško balansirati te dve stvari.

KoRSE: Baš to sam hteo da te pitam - kako to balansirate?

Filip: Mislim da ovde (u bistrou) još uvek imamo različita razumevanja “fer plata”, i koliko zapravo možemo da izdvojimo za plate. Prvo, svi u bistrou imamo iste prihode, to je nešto što smo tako postavili od početka. A radimo na tome da povećavamo plate. Da sa ovolikim platama živimo u nekom gradu, samo 100 kilometara od Praga, živeli bi mnogo opuštenije. Ali u Pragu kirije i cene uopšte konstantno rastu i to je nešto čemu se svakodnevno prilagođavamo. Zato i pripremamo novi projekat – želimo da pokrenemo sopstvenu proizvodnju veganske hrane i još nekih proizvoda. Mi to vidimo kao našu priliku za rast, i način da zaposlimo još ljudi, povećamo plate i unapredimo uslove rada. To je ono na čemu sada radimo. Ovaj bistro je mali, maksimalni kapacitet sedećih mesta je 60 ljudi, naša kuhinja je mala… Već smo dostigli svoj puni kapacitet, tako da bi ovo trebalo da bude način da se posao dalje razvije. 

KoRSE: Da li dobijate bilo kakvu podršku u vidu donacija, ili finansijsku i drugu podršku od države ili gradske administracije, ili živite samo od zarade?

Filip: Jedinu podršku države imali smo tokom KOVID-19 krize, kroz program koji sam ranije opisao. Takođe smo tokom poslovanja dobijali manje donacije: ponekad smo radili crowdfunding kampanje, pa su nam opet zajednica i naši prijatelji donirali. To je obično bilo oko 5 do 15 evra po osobi. Imali smo i donacije nekih kompanija ili fondacija i slično, ali to je uglavnom bilo na početku. Na primer, dobili smo oko 4.000 eura od kompanije T-Mobile putem kampanje u kojoj su građani na društvenim mrežama glasali da T-Mobile nama dodeli tu donaciju. Ukupno, donacije čine oko 5% našeg prihoda u poslednje 2 godine. Sve ostalo smo sami zaradili u Bistrou.

KoRSE: Stižemo do kraja intervjua, evo i poslednjeg pitanja: da li Vada ili gradske vlasti pružaju neku vrstu pogodnosti ili podrške socijalnim preduzećima uopšte? U pogledu oporezivanja, pokrivanja socijalnih davanja za zaposlene…?

Filip: Pa ne baš. Pre svega, nama je to veoma teško zbog birokratije i papirologije. Zatim, čak i kada smo razmišljali da apliciramo za finansijsku podršku od države, ispostavilo se da treba da uložimo deo sopstvenih sredstava. Na primer, kada smo planirali da otvorimo bistro, razmatrali smo da se prijavimo na konkurs za dodelu bespovratnih sredstava, ali nam je trebalo oko 5.000EUR samo da pripremimo dokumentaciju. I da tri meseca budemo bez prihoda, a da paralelno plaćamo kiriju, komunalije… Kao obezbeđenje kredita tražena je hipoteka nad nekretninama, a ljudi koji rade u ovom sektoru često ne poseduju nekretnine ili žive u njima pa zaista ne mogu da rizikuju da je izgube. Tako da je nekome poput nas zaista teško da dođe do tih sredstava. Sa druge strane, velike kompanije koje imaju svoje advokate, administrativno-finansijska odeljenja… mogu veoma lako da konkurišu za takvu podršku. Sada je taj program stopiran, tako da više ne postoji mogućnost konkurisanja za sredstva za pokretanje socijalnog preduzetništva. Umesto toga, Vlada je započela taj novi program sa Nacionalnom bankom za kamate od 0% i bez kolaterala, ali taj novac i dalje morate da vratite. Političari vole da govore o podršci, ali… U Pragu su, na primer, liberali i njihov pogled na ekonomiju je i dalje liberalan, a u njemu je vrlo malo prostora za potrebe ljudi.

Na žalost, ovaj razgovor nije vođen uz veganski hot-dog s hranolkami a salátem i velikom čašom Chříč-a (piva koje, uzgred-budi-rečeno, proizvodi pivara koja zapošljava osobe sa invaliditetom). Vođen je online i uz kafu, ali prijatno je barem virtuelno biti ponovo pod strečom. Svi smo pojedinačno vredni, zaslužujemo sva prava i imamo odgovornosti, a Streča nam pokazuje da ćemo društvo pre učiniti boljim i pravednijim kada delujemo kolekivno i verujemo u sebe i druge.

Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta “Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji” koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

Podelite tekst na društvenim mrežama

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

Filip Hausknecht, bistro Streča iz Praga: Demokratsko odlučivanje za produktivnost u socijalnom preduzeću i dobrobit ljudi Dalje

KoRSE blog_Položaj socijalnog preduzetništva u mejnstrim ekonomiji

Položaj socijalnog preduzetništva u mejnstrim ekonomiji

Danas je teško da zamislimo običan dan svakog čoveka koji ne počiva na ekonomskim aktivnostima. Iako ne razmišljamo o ekonomskom sistemu na dnevnom nivou i ne bavimo se teorijskim okosnicama, niti praksama u ekonomiji kao osnovnoj društvenoj aktivnosti, ona utiče na naš svakodnevni život na očigledne i suptilne načine. Ekonomija utiče na mnoge izbore koje donosimo o poslu, slobodnom vremenu, potrošnji i štednji. Na sistemskom nivou, makroekonomska kretanja, kao što su inflacija, kamatne stope i ekonomski rast, takođe oblikuju odnose na tržištu i različito deluju na aktere u ekonomiji.

Ono što nam je danas više nego poznato jeste da živimo u ekonomiji uokvirenoj kapitalističkim načinom razmišljanja, koji je prilagođen različitim političkim i kulturološkim sistemima širom sveta – mejnstrim ekonomiji. Ipak, ekonomija se svuda u svetu zasniva na određenom stepenu slobodnog tržišta i orijentisanosti na profit svih tržišnih aktera. I dalje je preovlađujuće uverenje da je cilj svake ekonomske aktivnosti maksimizacija profita i čitav spektar različitih tipova privrednih aktera – preduzetnici, start-upovi, mikro, mala, srednja preduzeća, multinacionalne kompanije, usmeren je na sticanje ekstra profita za akumulaciju kapitala i dalja ulaganja, opet u cilju maksimizacije profita.  Kada pomislimo na ekonomiju, prvo mislimo na sve te multinacionalne kompanije, veliki obim godišnjih prihoda, biznis komplekse i centre i jedan dan koji traje više od 24 časa. U savremenom kapitalističkom sistemu, taj centar razmišljanja ispunjen profitom, postaje sve krhkiji zbog krucijalnih društveno-ekonomskih izazova – velikog broja nezaposlenih, mnogobrojnih ljudi u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti, narušenih radničkih prava, štete po životnu sredinu i isključivosti slobodnog tržišta za sve one kojima promiče veliki ulagački kapital za pokretanje biznisa. U ovakvim okolnostima stabilan je trend rasta sektora socijalnih preduzeća, kao preduzeća koja nisu isključivo profitno orijentisana, već su orijentisana na rešavanje nekog društvenog problema u zajednici korišćenjem profita koji ostvaruju.

U prethodnom blogu govorili smo o tome šta predstavlja „socijalno“ u socijalnom preduzetništvu. U ovom blogu približićemo i objasniti gde se u mejnstrim ekonomskom sistemu nalazi socijalno preduzetništvo? U kakvom je odnosu sa javnim sektorom i na koji način utiče na tradicionalno-poslovni sektor? Koliko socijalna preudzeća pripadaju „trećem sektoru“ i šta on predstavlja za nas?  Razumevanje položaja socijalnog preudzetništva u mejnstrim ekonomiji pomoći će nam da  razumemo zašto ekonomski teoretičari i praktičari sve češće karakterišu solidarnu/socijalnu ekonomiju – ekonomijom budućnosti.

Gde pripada sektor socijalnih preduzeća u mejnstrim ekonomiji?

Mejnstrim ekonomija je dugo vremena poznavala samo podelu na javni i privatni sektor. Ova podela zasnovana je na vlasništvu nad privrednim organizacijama. U javnom sektoru nalaze  su firme u javnom tj. državnom vlasništvu, koje čine državu pravnim licem koje ravnopravno učestvuje na tržištu. Takođe, u vlasništvu države nalaze se i neprofitne organizacije, usmerene na rešavanje pojedinačnih društvenih izazova, najčešće vezanih za nezaposlenost, siromaštvo i socijalnu isključenost. Sa druge strane, privatni sektor podrazumeva sve firme, kompanije, start-upove i druge orgnaizacije koje se nalaze u vlasništvu privatnog lica ili grupe privatnih lica – preduzetnici, društva sa ograničenom odgovornošću i slično. Ipak, u drugoj polovini 20. veka privatni sektor u mejnstrim ekonomiji nije se bavio društveno-ekonomskim problemima koje kapitalistički sistem nosi sa sobom – veliki procenat nezaposlenosti, pozamašan jaz između bogatih i siromašnih, zabrinjavajući broj ljudi u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti, narušavanje radničkih prava, dok sa druge strane država pod uticajem neoliberalnog pristupa tržištu nije efikasno rešavala ova pitanja. Države su, verujući da slobodno tržište može „nevidljivom“ rukom da reguliše ove nepravilnosti, stale na stranu krupnog kapitala i mnoge javne usluge privatizovale. Vodeći se principom minimalističkog uplitanja u ekonomske aktivnosti privatnog sektora, države nisu preduzimale veće i efikasne napore za rešavanje problema koji su se usložnjavali u društvu. Takve okolnosti motivisale su ljude da se udružuju i u različitim formama pokreću akcije kako bi rešavala različite društveno-ekonomske izazove u zajednici. Upravo ove forme razvijale su se godinama i uticale na to da se promeni tradicionalna podela na javni i privatni sektor, stvarajući „treći sektor“ u mejnstrim ekonomiji.

KoRSE blog_podela po sektorima u mejnstrim ekonomiji

Razvoj organizacija socijalne/solidarne ekonomije o kome smo već govorili, dodatno je podstaknut rešenošću države da privatizuje socijalne usluge i prepusti ovu ulogu kompanijama, privatnim osiguravajućim kućama i drugim akterima iz privatnog sektora. Rezultat privatizacije socijalnih usluga, ogledao se u povećanoj nedostupnosti i nepristupačnosti ovih usluga za veliki broj ljudi, što je dodatno potpomoglo ekspanziju trećeg sektora, u okviru kojeg su brojne inicijative počele da se bave pružanjem socijalnih usluga, uz vrednosnu orijentaciju, suprotno težnji ka maksimizaciji profita. Okolnosti razvoja i rasta trećeg sektora nisu samo učinile promenu podele aktera u mejnstrim ekonomiji, već su stvorile i jak uticaj na same promene u funkcionisanju javnog i privatnog sektora – javni sektor se više okretao saradnji sa organizacijama trećeg sektora i pokretao više vladinih neprofitnih organizacija usmerenih na rešavanje problema u zajednici. Senzibilisan je i način na koji se država odnosi prema društvenim problemima koje mejnstrim ekonomija stvara. Načini i obim na koji se država bavi ovim pitanjima, kao i saradnja sa trećim sektorom, prilagođeni su svakoj državi pojedinačno, ali se može reći da u većoj ili manjoj meri svaka država teži da zadrži pravo regulisanja pitanja nezaposlenosti, siromaštva, socijalne isključenosti, radničkih ruralnog razvoja, zaštite životne sredine i dr. Treći sektor je uticao na ponovno senzibilisanje države da nametne standarde privatnom sektoru u pogledu ispravljanja defekata kapitalističkog sistema, ali i da postane efikasnija u rešavanju društveno-ekonomskih pitanja u skaldu sa javnim interesom.

Okolnosti razvoja i rasta trećeg sektora nisu samo učinile promenu podele aktera u mejnstrim ekonomiji, već su stvorile i jak uticaj na same promene u funkcionisanju javnog i privatnog sektora.

Treći sektor je uticao i na promene u privatnom sektoru. Koncept društveno odgovornog poslovanja, koji danas sve više kompanija integriše u svoje poslovanje, upravo govori i o senzibilisanju tradicionalnog privrednog sektora. Sve je više kompanija koje transformišu načine proizvodnje u pravcu stvaranja manje negativnih efekata po prirodu i okruženje, a zatim se više i pridržavaju principa zaštite radničkih prava, te stvaraju prilike za zapošljavanje pripadnika marginalizovanih grupa. Mnoge kopanije svoj koncept društveno odgovornog poslovanja zasnivaju na donacijama koje upuću organizacijama iz trećeg sektora, a u cilju doprinosa borbi ovih organizacija rešavanju prepoznatog problema u zajednici. Ipak, društveno odgovorno poslovanje se u mnogim aspketima razlikuje od delovanja socijalnih preudzeća i drugih organizacija solidarne ekonomije. Najkraće rečeno, društveno dogovorne kompanije daju doprinos zajednici time što smanjuju i ograničavaju negativne efekte koje proizvode u svom poslovanju, dok se socijalna preudzeća sa tim izazovom čak ni ne susreću i svojim delovanjem direktno stvaraju benefite i pozitivne promene u zajednici.

Često se kao osnovna karakteristika trećeg sektora izdvaja neprofitnost. Organizacije u trećem sektoru jesu najčešće u potpunosti neprofitne i sredstva za njihov rad se obezbeđuju kroz različte vrste i tipove donacija. Kako treći sektor takođe spada u domen privatnog, kada je u pitanju vlasništvo – udruživanje građana u organizacije, podrazumeva zajedničko delovanje privatnih i fizičkih lica, osnovnu razliku čini neprofitno delovanje. Ipak socijalna preduzeća kao akteri iz trećeg sektora, nisu neprofitna jer stvaraju profit, često jednako kao akteri iz privatnog sektora, ali vlasnička struktura samog preduzeća kao i upotreba finalne vrednosti oličenu u profitu izrazito se razlikuju od tradicionalnih kompanija. Socijalna preduzeća najčešće pripadaju svima – od radnika do menadžera, kao i što se profit usmerava na interne ili eksterne programe za rešavanje društveno-ekonomskih problema u zajednici. Zato se socijalna preduzeća u svim svojim pojedinačnim razlikama uvek nalaze na spektru privatnog i trećeg sektora.

Društveno dogovorne kompanije daju doprinos zajednici time što smanjuju i ograničavaju negativne efekte koje proizvode u svom poslovanju, dok se socijalna preudzeća sa tim izazovom čak ni ne susreću i svojim delovanjem direktno stvaraju benefite i pozitivne promene u zajednici.

Treći sektor - sektor orijentisan na vrednosti

Kako bismo još više približili poziciju socijalnog preduzetništva u menjstrim ekonomiji, važno je da utvrdimo šta sve podrazumeva treći sektor. Prema globalno usvojenoj definiciji treći sektor je termin koji obuhvata veliku grupu različitih organizacija koje nisu deo ni privatnog i javnog sektora. Uključuju volonterske, neprofitne i nevladine organizacije kao što su udruženja građana i asocijacije, ali i zadruge, komune, fondacije i socijalna preduzeća. Treći sektor je uvek nevladin, odnosno nezavisan sektor, vrednosno orijentisan i usmeren prema unapređenju resursa i kapaciteta, a u cilju ostvarivanja njihovih društvenih misija.  Vrednosna orijentacija organizacija trećeg sektora upravo uvek podrazumeva postojanje durštvene misije – usmerenost na rešavanje nekog prepoznatog društveno-ekonomskog problema u zajednici. Ove organizacije nastaju u cilju rešavanja nekog problema koji pogađa određenu grupu ljudi (marginalizovane i osetljive grupe) ili celokupnu zajednicu (ekološki problemi, npr.), kao i usmerenost prema razvoju same zajednice kroz unapređenje standarda i uslova života ljudi. 

Organizacije trećeg sektora svoj rad zasnivaju i sprovode pozitivan uticaj na različitim nivoima – lokalno, nacionalno i globalno, dok tip delovanja i način uticaja zavise od pojedinačne organizacije. Fondacije, komune, zadruge, udruženja građana, socijalna preduzeća bave se različitim tipovima aktivnosti, kao što su pružanje socijalnih usluga, istraživanja o društveno-ekonomskim pitanjima, javne kampanje usmerene na podizanje svesti o različitim pitanjima od značaja za zajednicu, zagovaranje za promenu ili stvaranje novog regulatornog okvira koji oblikuje pitanja od značaja za zajednicu i slično.

KoRSE blog_ treći sektor

Socijalna preduzeća se najviše izdvajaju po profitnom segmentu u delovanju, te pored društveno-humanističkih aktivnosti koje se sprovode u skladu sa društvenim misijama socijalnih preduzeća, poseduju i širok spektar ekonomskih aktivnosti – proizvodnja dobara, pružanje usluga i izvođenje radova u različitim industrijama. Socijalna preudzeća ostvaruju profit, proizvodnjom dobara, pružanjem usluga ili izvođenjem radova, a zatim taj profit ulažu u rešavanje problema u zajednici. Upravo to socijalna preduzeća svrstava u treći sektor, dok stvaranje profita, ova preduzeća čini bliskim i tradicionalnom poslovnom sektoru u mejnstrim ekonomiji.

Ideologija u ekonomskim aktivnostima - ideologija vrednosti u socijalnom preduzetništvu

Osnov i ishodište delovanja svih organizacija solidarne ekonomije su vrednosti. Te vrednosti se oličavaju u svim aspektima rada i uticaja ovih aktera. Ekonomija o kojoj govorimo je ona koju su izgradili građani, za građane i za planetu. Vrednosti solidarne ekonomije su: samopomoć; samoodgovornost; demokratija; jednakost; ravnopravnost i solidarnost. U solidarnoj ekonomiji građani i građanke imaju aktivnu ulogu u oblikovanju svih dimenzija življenja: ekonomske, društvene, kulturne, političke i ekološke. Okosnica je preuzimanje uspešnih postojećih praksi kao što su efikasnost i upotreba tehnologije i znanja i prilagođavanje u svrhu blagostanja zajednice zasnovanog na zajedničkim vrednostima i ciljevima. Ove vrednosti su temelj na kome se dalje gradi zajednica socijalnih preduzeća. S obzirom na negativne posledice delovanja profitnih preduzeća, kao i neefikasnosti države da stvori uslove u kojima nejednakosti u društvu opadaju, doprinos socijalnih preduzeća promeni paradigme razvoja je postao neupitan. Aktuelna kriza upućuje na to da ovi akteri ne mogu stalno biti u poziciji korektiva mejnstrim ekonomije, već da solidarna ekonomija mora da postane mejnstrim ekonomija.

Vrednosti solidarne ekonomije su: samopomoć; samoodgovornost; demokratija; jednakost; ravnopravnost i solidarnost. U solidarnoj ekonomiji građani i građanke imaju aktivnu ulogu u oblikovanju svih dimenzija življenja: ekonomske, društvene, kulturne, političke i ekološke.

Socijalno preduzetništvo kao ekonomija budućnosti - socijalno preudzetništvo i održivi razvoj

Globalni napori ka transformaciji postojećeg sistema ka održivom razvoju, učnili su prepoznatljivim i socijalno preudzetništvo. Iako Milenijumski ciljevi i Ciljevi održivog razvoja predstavljaju društveno-ekonomski trend koji je nastao nezavisno od razvoja organizacija solidarne i socijalne ekonomije, stepen prožimanja i komplementarnosti je visok. Koncept održivog razvoja definisan je na globalnom nivou 2015. godine kroz Agendu za održivi razvoj 2030 i usmeren je na podsitcanje stvaranja profita, zadržavanje mejnstrim ekonomije, ali uz maksimalnu brigu o ljudima i planeti. Glavne poruke svih 17 ciljeva odnose se na iskorenjivanje siromaštva, zaštitu žitvotne sredine, obezbeđivanje mira i prosperiteta za sve. Kako su ciljevi kompleksni i međusobno povezani, njihovo postizanje zahteva zajedničke napore vlada, privreda i trećeg sektora.

Treći sektor je po prirodi vrednosno orijentisan i deluje na način da unapređuje uslove života ljudi, bavi se zaštitom i unapređenjem životne sredine i čini profit smislenim, tek u kontekstu stvaranja sredstava za rešavanje izazova i problema u zajednici. Socijalna preudzeća u najvećoj meri svojim delovanjem doprinose postizanju održivog razvoja i to rade na dva glavna načina: kroz integrisanje ciljeva održivog razvoja u svoje lance vrednosti (nabavka, proizvodnja, distribucija) ili kroz usmereno ekonosmko-društveno delovanje na ispunjenje nekog od pojedinačnih ciljeva održivog razvoja. Napori ka ostvarenju održivog razvoja postavljeni su i globalno i dugoročno i u skladu sa tim, zahtevana transformacija celokupnog društveno-ekonomskog sistema rezultiraće i u promenama u menjstrim ekonomiji.

Komplementranost ciljeva održivog razvoja i socijalnog preudzetništva još uvek je nov teren za istraživače i praktičare, ali ono što je lako uočljivo, jeste da se zahtevi za većom brigom o ljudima i planeti, uz ostvarivanje profita kao osnovni principi održivog razvoja, najočiglednije ostvaruju kroz poslovanje koje socijalna preudzeća sprovode u okvirima postojećeg tržišta i pozitivnih promena i uticaja u zajednici koje ona stvaraju.

Ukoliko želite da saznate koja socijalna preduzeća u Srbiji postoje, šta proizvode, koje usluge pružaju i kakav pozitivan uticaj stvaraju u zajednici, pregledajte KoRSE bazu socijalnih preduzeća.

Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta “Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji” koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

Podelite tekst na društvenim mrežama

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

Položaj socijalnog preduzetništva u mejnstrim ekonomiji Dalje

Trag fondacija: Rezultati konkursa #ZELENEIDEJE 2020

Nakon prolaska u uži krug konkursa i treninga Uspešnije zelene ideje, za nagrade su se u finalu Nacionalnog foruma za zelene ideje takmičili:

▪️ Udruženje građana ŽAD, Zrenjanin
▪️ Planinsko biciklističko društvo Biciklo, Loznica
▪️ Naša Kuća KNT d.o.o, Beograd
▪️ Just Start d.o.o, Niš
▪️ Green Social Cargo d.o.o, Kucura
▪️ Udruženje Dobri ljudi, Valjevo
▪️ Udruženje Toplički izvor, Kuršumlija
▪️ Evropski omladinski centar Vojvodine, Novi Sad
▪️ Udruženje Motiv MT, Beograd
▪️ Udruženje Centar Zvezda, Beograd

Program ZELENE IDEJE usmeren je na podršku udruženim građanima u razvoju zelenih preduzetničkih ideja u Srbiji. Pod zelenim preduzetničkim idejama podrazumevamo inovativne ideje koje primenjuju tehnologije i znanja poslovnog sektora za organizovanje i zajedničko rešavanje društvenih problema, oslanjajući se na resurse iz zajednice i štiteći životnu sredinu u funkciji održivog razvoja.

Kroz program se, putem javnog konkursa, dodeljuju tri donacije od po 5.000,00 američkih dolaraza udruženja građana, fondacije, zadužbine, zadruge i privredna društva koji planiraju da postanu solidarni preduzetnici ili su u solidarnom preduzetništvu početnici. 

Iako je ovogodišnje finale konkursa za #ZELENEIDEJE održano u online formatu, pred žirijem je, kao i uvek, stajao izazovan zadatak – izabrati 3 najbolje zelene ideje koje će biti podržane sa po 5.000 dolara.
U novom sastavu, po prvi put zajedno, žiri su činili:

▪️ Nenad Radović, samostalni stručni saradnik, Direkcija za mala preduzeća i preduzetnike, Erste Banka Srbija
▪️ Radoje Krajišnik, menadžer asortimana i koordinator projekta dm Inkubatordm drogerie markt Srbija
▪️ Marijana Savić, direktorka udruženja NVO Atina i socijalnog preduzeća Bagel Bejgl
▪️ Paola Petrić, programska koordinatorka i zamenica direktora kancelarije, Heinrich-Böll-Stiftung Belgrade
▪️ Aleksandar Šćepanović, preduzetnik, kraft robna kuća Zanateria i pobednik 2018. godine

Više o samom programu i konkursu Zelene ideje možete saznati ovde .

Sa nosiocima prve, druge i treće nagrade na konkursu #ZELENEIDEJE možete se upoznati na zvaničnoj objavi Trag fondacije: ovde .

Trag fondacija: Rezultati konkursa #ZELENEIDEJE 2020 Dalje

Scroll to Top