Socijalne usluge i socijalna preduzeća

USLUGE SOCIJALNE ZAŠTITE U ZAJEDNICI KADA IH PRUŽAJU SOCIJALNA PREDUZEĆA: Praksa socijalnog preudzetništva

 Pružanje usluga socijalne zaštite od strane socijalnih preduzeća je jako važan segment sistema socijalne zaštite koji može da donese mnogo koristi državi poput naše, koja je prošla period tranzicije i još uvek nije dovoljno ekonomski snažna da bi svojim ugroženim građanima obezbedila adekvatne uslove i kvalitet života. U sektoru socijalnih preduzeća u Srbiji, 35% se bavi pružanjem socijalnih usluga i zato je važno da predstavimo celokupan sistem socijalne zaštite i prikažemo rad pružalaca usluga kao i odlike svake od kategorije pružalaca. U prethodnom blogu iz serije Usluge socijalne zaštite u zajednici kada ih pružaju socijalna preduzeća, imali smo priliku da se upoznamo sa istorijatom pružanja socijalnih usluga i glavnim odlikama koje utiču na ovaj sistem, kako u legislativnom, tako i u praktičnom smislu. Nakon državnih institucija i profitnih preduzeća, red je da se pozabavimo i onim, na prvi pogled nesvakidašnjim akterima u ovom sektoru.

Neformalni pružaoci usluga poput porodica/staratelja/srodnika korisnika, javljaju se kao pružaoci iz razloga potrebe odnosno želje da se pruži podrška nekom iz okruženja ili altruističkih motivacija u slučaju volontera. Međutim, dešava se da grupe neformalnih pružalaca reše da na neki način institucionalizuju svoju podršku i da kroz registraciju udruženja ili socijalnog preduzeća, ostvare određena prava za sebe i korisnike svojih usluga. Tako je grupa roditelja i stručnjaka iz Pančeva 2006. godine osnovala Udruženje „Na pola puta“ sa ciljem da se za osobe sa intelektualnim teškoćama i njihove porodice obezbede uslovi u zajednici za što kvalitetniji život. Udruženje 2007. godine postaje prva organizacija u Srbiji koja je formirala zajednicu stanovanja uz podršku za osobe sa intelektualnim teškoćama koje potiču iz sopstvenih porodica. Više o ovom udruženju, poteškoćama sa kojima se susreću roditelji/staratelji dece sa intelektualnim poteškoćama i ličnom iskustvu suosnivačice udruženja Bebe Popadić, možete poslušati na sledećem linku.

Socijalne usluge i socijalna preduzeća

Civilni sektor predstavlja izuzetno kvalitetan resurs kada su socijalne usluge u pitanju s obzirom na stručnost i dostupnost savremenih edukativnih sadržaja i razmene iskustava kako sa organizacijama u regionu, tako i sa predstavnicima civilnog sektora iz Evropske unije. Civilni sektor se javlja kao nosilac inovativnih usluga i to su često usluge van onih jasno utvrđenih Zakonom o socijalnoj zaštiti, a koje neposredno osluškuju potrebe interesnih grupa. Jasno je da civilni sektor pokazuje spremnost da dosegne one vulnerabilne grupe koje drugi tržišni faktori verovatno ne bi mogli, i razvije one usluge i programe koje drugi, a naročito država, ne bi uspela ni da identifikuju ni da osmisli. To su usluge kao što je prevoz za osobe sa invaliditetom, prevodilački servis, klubovi različite tematike za osobe sa invaliditetom, dnevni centri, SOS telefon i brojne druge. Neki od najuspešniji primera pružalaca usluga socijalne zaštite iz oblasti civilnog sektora jesu Svratište za decu koje na dve lokacije u Beogradu svojim uslugama nastoji da unapredi kvaliteta života dece koja žive ili rade na ulici. Bitno je dodati da se udruženja građana često odlučuju na pokretanje odvojenih inicijativa za pružanje socijalnih usluga koje sprovode kroz projekte (poput DrumoDom-a, projekta humanitarne organizacije ADRA, koji je jedinstveni pokretni servis u regionu koji beskućnicima i drugim ljudima bez krova nad glavom u Beogradu nudi besplatno tuširanje, upotrebu toaleta, šišanje, pranje veša, ali i podršku pri dobijanju ličnih dokumenata, ostvarivanju prava na zdravstvenu i socijalnu zaštitu, i pronalaženju trajnijeg dohodovnog i stambenog rešenja). Međutim, ove usluge su blisko vezane za rad matične organizacije i takođe se projektno finansiraju pa se ne razlikuju suštinski od usluga koje pružaju organizacije civilnog društva.

Nedostatak kod ovakvog pristupa sistemu pružanja usluga socijalne zaštite i jeste finansijska neodrživost odnosno neminovni gubitak finansijskih sredstava okončanjem projekta ili potrošnjom sredstava prikupljenih za određenu inicijativu, pa bi završetak projektna istovremeno značio i završetak pružanja usluge iako su potrebe korisnika permanentne. Model koji uspeva i ovu prepreku da prevaziđe jeste model socijalnih preduzeća koja rade za profit, ali im on nije primarni motiv rada, već taj profit služi isključivo kao obrtno sredstvo koje obezbeđuje ostvarivanje socijalne misije poslovanja. Ono što je njihova pokretačka snaga jeste pomoć pojedincima i zajednici kojoj pružaju usluge. Socijalna preduzeća najčešće iniciraju građani kako bi rešili konkretan problem u zajednici koji bi inače trebalo da bude rešen od strane tradicionalnih aktera socijalne zaštite. Vrlo često se taj problem tiče upravo pokretača tj. osnivača socijalnih preduzeća, dakle postoji i neka vrsta ličnog emotivnog interesa, ne samo materijalnog, kao što je slučaj kod komercijalnih pružalaca socijalnih usluga. Jedna od definicija socijalnih preduzeća bila bi da su to preduzeća koja identifikuju do tog trenutka zanemarivan ili nerešen društveni problem, razviju adekvatno (vrlo često i inovativno) rešenje, koje sa sobom nosi određenu dozu društvene važnosti, i realizuju ovaj poduhvat zahvaljujući sopstvenim resursima kako bi doprineli stvaranju boljih životnih uslova za pojedince u zajednici. Kao pružaoci socijalnih usluga oni svoju aktivnost usmeravaju na najugroženije članove zajednice i tu se krije njihov najveći značaj.

Socijalna preduzeća kao pružaoci socijalnih usluga

U poslednjih nekoliko godina, nekoliko je primera udruženja građana koji osnivaju svoja socijalna preduzeća kako bi mogli dodatno da osnaže svoje korisnike, pruže im priliku za radno angažovanje ili jednostvano obezbede stabilan izvor prihoda kako bi mogli kontinuirano da pružaju socijalne usluge. Kao primere imamo Udruženje “Naša kuća” koje su osnovali roditelji dece sa intelektualnim poteškoćama sa ciljem razvoja socijalnih usluga u zajednici. Da bi svojim korisnicima obezbedili licenciranu uslugu dnevnog centra, udruženje je registrovalo socijalno preduzeće koje se bavi izradom kartnoske ambalaže ali i keteringom. Oni prodaju svoje proizvode kompanijama i organizacijama koje su dovoljno društveno osvešćene i na taj način obezbeđuju novac za smeštaj, edukaciju i druge potrebe svojih korisnika. Ženski centar Užice pruža uslugu SOS telefona za osobe sa iskustvom nasilja u porodici.

Caritas Šabac pruža usluge pomoć u kući, usluge dnevnog boravka za osobe sa mentalnim smetnjama, kao i stanovanje uz podršku. Zahvaljujući svojoj Avliji održivog razvoja koja povezuje usluge u oblasti zaštite mentalnog zdravlja i socijalnog preduzetništva, napravili su još jedan korak ka održivosti svog sistema pružanja socijalnih usluga i podrške svojim korisnicima. Ono što Caritas Šabac izdvaja od svih ostalih socijalnih preduzeća jeste što konkurentno učestvuje na javnim pozivima za pružanjeusluga od strane lokalnih samouprava i godinama unazad dobija priliku da u različizim opštinama pruža ovu uslugu njihovim građanima. Uglavnom je većina socijalnih preduzeća ili udruženja građana koje pružaju usluge socijalne zaštite iskoristila ovu mogućnost kako bi proširila spektar dohodovnih aktivnosti, ali im pružanje usluga nije osnovna delatnost. Međutim, retko koje je imalo dovoljno kapaciteta da se upusti u komercijalnu trku. Da biste se upoznali sa tim ko su socijalna preduzeća u Srbiji, posetite jedinstvenu KoRSE Bazu socijalnih preduzeća.

Koji su najveći benefiti uključivanja nedržavnih, a posebno socijalnih preduzeća u sistem pružalaca usluga socijalne zaštite?

Socijalna preduzeća su najčešće nezavisna od pritisaka tržišta u smislu da su prilagodljivija od preduzeća koja su orijentisana isključivo na profit, imaju inovativne i savremene ideje, tehnologije i adekvatno obučeno osoblje, a sa druge strane izuzeta su i od političkih pritisaka s obzirom na činjenicu da se samostalno finansiraju (nisu zavisna toliko od projektnog ili javnog finansiranja, već teže samostalnosti kroz profitabilnost). Izvori finansiranja socijalnih preduzeća pružalaca usluga su najčešće hibridnog tipa i ne mogu se svesti isključivo na profit, već uključuju i donacije, članarine, prodaju akcija preduzeća i sl. Naposletku, kapacitet za inovativnost, u ovom slučaju se odnosi i na inovativne proizvode/usluge, ali i na inovativnost procesa, kao i na njihovu sposobnost širenja inovacija i kombinovanje socijalnih inovacija sa biznis strategijom. S druge strane, eventualni nedostaci socijalnih preduzeća pružalaca usluga socijalne zaštite svode se na činjenice da su ona najčešće kategorisana kao mala preduzeća, lokalno su utemeljena i najčešće nisu umrežena u krovne asocijacije što ih čini nedovoljno politički zastupljenim, a njihove interese nedovoljno zastupanim prilikom donošenja odluka. Neophodno je uključiti predstavnike socijalnih preduzeća pružalaca socijalnih usluga u rad donosilaca odluka i u dogovarajuća tela radi adekvatne analize stanja sektora.

Socijalne usluge i socijalna preduzeća

Iako nije reč o uobičajenom preduzetničkom modelu tržišta, postojanje tržišta socijalnih usluga govori u prilog činjenici da se napuštaju tradicionalni sistemi socijalne sigurnosti, a primat dobijaju novi pojmovi i pristupi socijalnom razvoju kao što je socijalno društvo i država socijalnih investicija. Tradicionalni pružaoci socijalnih usluga i socijalna preduzeća nisu konkurenti na tržištu, s obzirom na to da socijalna preduzeća zauzimaju samo određene niše, uglavnom pružajući usluge koje za cilj imaju prevenciju, nasuprot tradicionalnim ustanovama socijalnog sistema koje se ipak pretežno bave sanacijom postojećeg stanja i posledicama određenih socijalnih problema. Ovakav pristup, koji je, sa jedne strane, centralno organizovan i ustrojen, dok sa druge strane ima pojedince i raznorodna pravna lica koji svako u svom domenu pristupaju rešavanju problema, deluje kao najsveobuhvatniji pristup obezbeđivanju kvalitetnih i adekvatnih usluga socijalne zaštite. Ovakav sveobuhvatni pristup promoviše rešenje u kom svi članovi zajednice, bez obzira na njihov položaj ili sposobnosti, imaju mogućnost da ostvare puno učešće u životu zajednice kroz adekvatne mere koje preduzimaju raznorodni akteri u okviru njihovih zajednica. 

Praćenje ovog dovstruko usmerenog pristupa u sektoru socijalnih usluga trebalo bi da omogući promovisanje široke mreže socijalnih usluga zasnovanih u zajednici, koje su komplementarne jedna sa drugom, da bi se obezbedio takozvani kontinuitet nege, sa ciljem socijalne inkluzije socijalno ugroženih osoba. Ključno je da pozitivne odlike socijalnih preduzeća pružalaca socijalnih usluga ne ostanu prepoznate samo od strane akademske zajednice i zainteresovanih aktera koji se bave socijalnim preduzetništvom u svom radu. Socijalna preduzeća pružaju usluge za grupe koje najčešće ostaju nevidljive za tradicionalne institucije i zbog toga predstavljaju dragocen resurs i za pojedince u društvu, ali i za kompletan sistem usluga oscijalne zaštite. Povećanje svesti o ovom načinu pružanaj usluga socijalno ugroženim kategorijama, dovelo bi do brojnih praktičnih posledica – upoznavanje javnosti sa mogućnošću da socijalna preduzeća zamene tradiocionalne pružaoce socijalnih usluga, ali i povećanja potražnje ovih usluga od strane korisnika, što bi posledično uticalo i na donosioce odluka da daju adekvatne zasluge i prostor socijalnim preduzećima da nastave sa razvojom ovog izuzetno bitnog sektora. Od velike je važnosti da sve zainteresovane strane uvide benefite ovakvog vida pružanja socijalnih usluga, kako bi, sa jedne strane vršili pritisak na donosioce odluka da kroz zakone i propise potvrde status socijalnih preduzeća pružalaca socijalnih usluga, a sa druge koristili te iste usluge i pomogli održivosti kvalitetnih usluga u svojoj zajednici.

Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta “Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji” koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

Podelite tekst na društvenim mrežama

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

USLUGE SOCIJALNE ZAŠTITE U ZAJEDNICI KADA IH PRUŽAJU SOCIJALNA PREDUZEĆA: Praksa socijalnog preudzetništva Dalje

Socijalno preduzetništvo u funkciji održivog razvoja

SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO U FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA: Praksa i sinergija

Zorana Milovanović

Zorana Milovanović

U prethodnom blogu u okviru serije blogova Socijalno preduzetništvo u funkciji održivog razvoja, govorili smo o ideologiji i vrednostima oba koncepta. Postizanje održivog razvoja zahteva sistemsku promenu domintatnog političkog i ekonomskog diskursa oličenom u neoliberalnoj ekonomiji i odstupanje od ideje da je slobodno tržište samoregulišuće i da socio-ekonomski problemi u društvu, naročito marginalizovanih, mogu biti rešeni kroz ravnotežu ekonomskih parametara ponude i tražnje. Prevazilaženje socio-ekonomskih problema zahteva aktivnu ulogu i aktera iz poslovnog sektora, civilnog društva i države. Socijalna preduzeća upravo aktivnim delovanjem na tržištu uspevaju da generišu profit kojim rešavaju socio-ekonomske probleme u zajednici. Iako se socijalna i solidarna ekonomija često tumače kao alternativni društveno-ekonomski sistemi trenutno utemeljenom neoliberalnom kapitalističkom sistemu, socijalno preduzetništvo funkcioniše u okvirima tog mejnstrim sistema (o čemu smo pisali u prethodnim blogovima) i često se percipira kao korektivni mehanizam za negativne efekte koji mejnstrim ekonomija stvara: nejednakost, siromaštvo, socijalnu isključenost i slično. U ovom blogu prikazaćemo na koji to način socijalna preduzeća kroz svoje poslovanje i u samom procesu i u finalnim proizvodima i uslugama doprinose postizanju održivog razvoja. Kako bismo što više približili sinergiju održivog razvoja i socijalnog preudzetništva, prikazaćemo usklađensot ciljeva Agende za održivi razvoj UN i praksu delovanja socijalnih preudzeća.

Praksa: Doprinos socijalnih preduzeća ostvarivanju ciljeva održivog razvoja UN

Socijalna preduzeća posluju i deluju širom sveta. Različita praksa ukazuje na lokalizovanost socijalnih preduzeća i u skladu sa Agendom za održivi razvoj 2030 UN, doprinose ostvarivanju različitih ciljeva na različite načine. Ipak, pravilnosti mogu da se uoče i na osnovu njih se može istaći snažna veza između socijalnog preduzetništva i institucionalizovanog koncepta održivog razvoja UN. Iako je utvrđivanje ove snažne veze još uvek izazov za istraživače i praktičare, uzimajući u obzir potpuno odvojen evolutivni tok koncepta socijalnog preduzetništva i održivog razvoja, jedan od najpoznatijih koraka ka tome predstavlja studija sa Univerziteta Šefild, u okviru koje su utvrđene 2 osnovne dimenzije prema kojima može da se dokaže doprinos socijalnih preduzeća ostvarivanju Ciljeva održivog razvoja.

Socijalno preduzetništvo u funkciji održivog razvoja

Socijalna preduzeća doprinose ostvarenju ciljeva održivog razvoja u okviru lanca vrednosti u poslovanju

Socijalno preduzetništvo u funkciji održivog razvoja

Glavno pitanje ove dimenzije je da li u lancu vrednosti socijalna preduzeća u svakoj aktivnosti doprinose različitim ciljevima održivog razvoja? Socijalna preduzeća najčešće među dobavljačima oprezno biraju one koji ne krše radnička prava, ne zloupotrebljavaju dečiji rad, dok u samoj proizvodnji koriste procese koji ne zagađuju životnu sredinu ili se bave reciklažom, te doprinose životnoj sredini. Takođe, socijalna preduzeća teže ne samo zaštiti već i unapređenju radničkih prava, te ulažu u razvoj ljudskih resursa kroz obuke, radnu integraciju lica iz osetljivih grupa i slično. Kroz lanac vrednosti socijalna preduzeća najčešće ostvaruju više ciljeva i to su najčešće: SDG-1 Svet bez siromaštva; SDG-5 Rodna ravnopravnost; SDG-7 Dostupna i obnovljiva energija; SDG-8 dostojanstven rad i ekonomski rast; SDG-10 Smanjenje nejednakost i SDG-13 Akcija za klimu.

Socijalna preduzeća doprinos ostvarenju nekog od ciljeva svojim sveukupnim poslovanjem

Glavno pitanje ove dimenzije jeste da li je krajnji proizvod ili usluga socijalnog preduzeća zapravo doprinos nekom od ciljeva održivog razvoja? Socijalna preduzeća često svoje celokupno poslovanje usmeravaju na rešavanje nekog socio-ekonomskog izazova u zajednici. Socijalna preduzeća koja pružaju socijalne usluge su egzaktan primer socijalnog preduzeća koji doprinosi održivom razvoju. Takve socijalne usluge kreiraju se prema meri korisnika, korisnici se uključuju u planove razvoja usluga i veliki broj socijalnih preduzeća ove usluge čini lako dostupnim, naročito osetljivim i marginalizovanim grupama. Takođe, veliki broj socijalnih preduzeća društvenu misiju ostvaruje kroz radnu integraciju, pa u zavisnosti od ciljne grupe, doprinose ostvarenju različitih ciljeva održivog razvoja. U svakom slučaju, najčešće doprinose ostvarenju ciljeva: SDG-8 Dostojanstven rad i ekonomski rast; SDG-1 Svet bez siromaštva i SDG-10 smanjenje nejednakosti.

Socijalno preduzetništvo u funkciji održivog razvoja

Sinergija održivog razvoja i socijalnog preduzetništva

Da socijalno preduzetništvo može biti jedan od praktičnih metoda postizanja održivog razvoja potvrđuje i sinergija nedostataka koncepta održivog razvoja i praksa socijalnog preduzetništva. Naime, jedna od teza zašto održivi razvoj teško možemo globalno postići jesu upravo ogromni finansijski gubici sa kojima se suočavaju kompanije u svetu. Možda smo manje zabrinuti za finansijske gubitke velikih korporacija, ali ne možemo biti nezabrinuti za broj radnika koji će izvesno usled toga biti otpušten i ostati bez izvora prihoda. Najčešće se navodi primer populacije koja živi uz šumske predele i isključivo preživljava od šumskih proizvoda. Odricanje od seče šuma, vodiće masu preduzeća u restruktuiranje preduzeća i otpuštanje velikog broja ljudi što će povećati nezaposlenost i rizik od siromaštva i socijalne isključenosti. Ipak, brojna socijalna preduzeća se bave upravo proizvodnjom alternativnih proizvoda šumskim proizvodima i reciklažom, što ukazuje da filozofija socijalnog preduzetništva može pomoći u rešavanju ovog izazova. Odgovornost nam nalaže da ne tvrdimo da je proces transformacije lak, ali zahtevi te transformacije su jasni: preduzeća moraju postati osvešćeni akteri u zajednici i učiniti poslovanje osetljivim najpre na negativne eksternalije poslovanja, a zatim usmerenim na generisanje pozitivnog uticaja u zajednici kroz poslovanje.

Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta “Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji” koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

Podelite tekst na društvenim mrežama

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO U FUNKCIJI ODRŽIVOG RAZVOJA: Praksa i sinergija Dalje

Socijalne usluge i socijalna preduzeća

USLUGE SOCIJALNE ZAŠTITE U ZAJEDNICI KADA IH PRUŽAJU SOCIJALNA PREDUZEĆA: Razvoj sistema socijalne zaštite

Socijalna preduzeća bave se proizvodnjom proizvoda i pružanjem različitih usluga, a kroz svoje poslovanje ostvaruju društvenu misiju i kreiraju pozitivan uticaj na razvoj zajednice. O društvenim misijama socijalnih preduzeća govorili smo u prethodnim blogovima. Iako na tržištu proizvode proizvode i usluge koje zadovoljavaju različite potrošačke potrebe, među uslugama socijalnih preduzeća najviše se ističu usluge socijalne zaštite. U sektoru socijalnih preduzeća u Srbiji, 35% se bavi pružanjem socijalnih usluga i zato je važno da predstavimo celokupan sistem socijalne zaštite i prikažemo rad pružalaca usluga kao i odlike svake od kategorije pružalaca. S tim u vezi, pozabavićemo se najviše socijalnim preduzećima s obzirom na to da su najmanje zastupljena i najređe prepoznata kao pružaoci socijalnih usluga od strane javnog mnjenja. Pružanje usluga socijalne zaštite od strane socijalnih preduzeća je jako važan segment sistema socijalne zaštite koji može da donese mnogo koristi državi poput naše, koja je prošla period tranzicije i još uvek nije dovoljno ekonomski snažna da bi svojim ugroženim građanima obezbedila adekvatne uslove i kvalitet života. Kako bismo odgovorili na pitanja kakve sve socijalne usluge pružaju socijalna preduzeća i šta ih razlikuje od tradicionalnih pružalaca usluga socijalne zaštite, najpre ćemo se pozabaviti time šta je sistem socijalne zaštite, kako se on razvijao kroz istoriju i kako je danas regulisan u Srbiji, dok ćemo u narednom blogu predstaviti koja socijalna preduzeća pružaju socijalne usluge i zbog čega se razlikuju od tradicionalnih pružalaca ovih usluga.

Prema Zakonu o socijalnoj zaštiti, usluge socijalne zaštite su aktivnosti pružanja podrške i pomoći pojedincu i porodici radi poboljšanja, odnosno očuvanja kvaliteta života, otklanjanja ili ublažavanja rizika nepovoljnih životnih okolnosti, kao i stvaranja mogućnosti za samostalan život u društvu. Korisnici usluga socijalne zaštite su pojedinci i/ili porodice koje zbog različitih okolnosti (samo neke od njih su: invaliditet, starost, ugroženost od nasilja ili trgovine ljudima, nepostojanje roditeljskog staranja, zdravstveno stanje korisnika i sl.) imaju smanjen kvalitet života. Neophodno je da ovakve usluge postoje zato što pripadnici brojnih ugroženih grupa ili njihove porodice često ne mogu da obezbede dovoljno sredstava za podmirenje osnovnih životnih potreba ili dostojanstven život svojim srodnicima putem svog rada ili zahvaljujući prihodima iz drugih izvora, pa je zadatak društva da nadomesti i obezbedi ove usluge kako bi korisnici i njihove porodice/staratelji imali adekvatan kvalitet života.

Blog_socijalne usluge i socijalna preduzeca

U periodu komunizma odgovornost za socijalnu zaštitu bila je prvenstveno na državnom aparatu, dok su neki neformalni oblici podrške ugroženim grupama mogli da se nađu isključivo u organizacijama/udruženjima gluvih i slepih, osoba sa posebnim potrebama i sl, ali je najveća odgovornost bila na neformalnim pružaocima tj. porodici i rodbini koja se, pak, susretala sa velikom stigmom okoline u slučajevima brige o osobama sa invaliditetom ili mentalnim smetnjama. Takođe, bitno je naglasiti da su u tom periodu socijalne usluge bile manjeg obima u poređenju sa savremenim dobom. Svest društva o raznovrsnosti potreba različitih ugroženih grupa, ali i pojedinaca među njima, sa specifičnim individualnim poteškoćama i karakteristikama koje nekada čak doprinose višestrukoj marginalizaciji, nije bila dovoljno razvijena, pa je tako i odgovor na njihove potrebe bio uniformniji i manje svrsishodan. Tokom ratnih 90ih godina, usled centralizacije odlučivanja i finansiranja, infrastruktura je pogoršana, broj stručnjaka je opadao, dok je broj osoba kojima je podrška bila neophodna porastao. Međutim, ne samo da se povećao njihov broj već je došlo i do usložnjavanja strukture ugroženih grupa s obzirom na dešavanja u državi i regionu. Period tranzicije u našoj, kao i brojnim drugim post-komunističkim državama, dovodi do promene kompletnog političkog i ekonomskog sistema, ali i do izmene uloge države u društvu, ona se odriče svoje monopolističke pozicije u raznim sferama života, pa tako i u sistemu socijalne zaštite. Posmatrajući ovaj period, nameće se zaključak da državnom aparatu koji se borio za opstanak kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu, socijalno ugrožene kategorije nisu predstavljale prioritet.

Blog_socijalne usluge i socijalna preduzeca

Tokom 2000ih godina, usled brojnih političkih i ekonomskih promena, dolazi do zanemarivanja krajnjeg korisnika, odnosno prioritet je dat demokratskim promenama, pregovorima sa Evropskom unijom i generalno, izlasku na svetsko tržište i integraciji u međunarodnu zajednicu uz  nsve obaveze koje je saradnja sa međunarodnim organizacijama zahtevala. Malo po malo, Srbija prihvata međunarodne sporazume i standarde kojima se obavezuje na poštovanje ljudskih prava svojih građana i na činjenicu da mora da služi kao servis svih građana, a najviše onima kojima je njena pomoć najneophodnija. Država više nije jedini garant socijalne zaštite, ali i dalje ostaje stub za razvoj sistema socijalne zaštite i glavni kontrolni mehanizam. Manjak finansijskih sredstava ali i ljudskih resursa na lokalu, kao i uvreženo poverenje u državne institucije kao glavne pružaoce socijalnih usluga usporava proces decentralizacije pružanja usluga socijalne zaštite i obeshrabruje bilo kakvu inicijativu na lokalnom nivou za razvijanje alternativnih načina obezbeđivanja i pružanja socijalnih usluga.

Glavni pokretači usložnjavanja sistema socijalne zaštite i pružanja podrške direktno iz zajednice umesto od strane državnog birokratskog aparata, bili su prvenstveno smanjeni finansijski kapaciteti javnog sektora za pružanje socijalnih usluga, ali i brojni strateški dokumenti u oblasti socijalne zaštite koji insistiraju na decentralizaciji, unapređenju sistema socijalne zaštite i poboljšanju uslova života osoba sa invaliditetom i sl. Pored toga, finansijska i tehnička podrška međunarodnih organizacija poput UN agencija, Evropske unije, Svetske banke i sl, stvaraju momentum za sveobuhvatniji pristup pružanju socijalnih usluga. Period ekonomske i političke tranzicije, a posledično, i za nas najbitnije, društvenog i vrednosnog preobražaja izmenio je koncept socijalnih usluga, redefinisao obim korisnika i doveo do prihvatanja složenosti potreba različitih ugroženih grupa. U tom periodu Srbija preduzima brojne korake kako bi reformisala sistem socijalne zaštite. S jedne strane, na legislativnom nivou, reforme vode ka uvođenju standarda za pružanje socijalnih usluga, nastavku decentralizacije nadležnosti pružanja socijalnih usluga, uvođenju pluralizma pružalaca socijalnih usluga ali i, što je najvažnije, diverzifikaciji socijalnih usluga na nivou zajednice. Ove reforme imale su za cilj da dovedu do transformacije rezidencijalnih ustanova, deinstitucionalizacije zbrinjavanja i nege, decentralizacije pripadajućih nadležnosti i posledično „spuštanja“ usluga do krajnjih korisnika, na način koji najbolje doprinosi njihovom dostojanstvenom životu i u skladu je sa njihovim potrebama. Međutim, kako to obično biva kada je državna birokratija u pitanju i kada postoji manjak entuzijazma među uključenim akterima, državno utemeljen sistem socijalne zaštite pun je nedostataka koji počinju na institucionalnom nivou, ali se preko neadekvatnog pristupa i nedovoljno zainteresovanih i neadekvatno obučenog osoblja, posledice spuštaju sve do krajnjih korisnika, koji najviše trpe zbog ovakvih nedostataka.

Kako je regulisan sektor socijalne zaštite u Srbiji?

Zakonodavni okvir u Republici Srbiji koji reguliše socijalnu zaštitu i pružanje socijalnih usluga prepoznaje i „udruženja, preduzetnike, privredna društva i druge oblike organizovanja utvrđene zakononom kao pružaoce usluga socijalne zaštite. U praksi, pružaoci socijalnih usluga se grupišu u 4 kategorije:

  • Državni pružaoci (državne agencije, ustanove);
  • Profitna preduzeća koja pružaju usluge;
  • “Neformalni” pružaoci (kao što su porodice ili volonteri);
  • Neprofitne organizacije koje pružaju socijalne usluge (udruženja građana, socijalna preduzeća).

Kada se posmatra stanje na terenu, država je i dalje najzastupljenija među pružaocima usluga socijalne zaštite (u zavisnosti od vrste usluge, učešće države se kreće od 70% u slučaju usluga koje su zastupljene u većini jedinica lokalne samouprave do čak 90% za one manje zastupljene i rasprostranjene usluge)[izvor]. U praksi državni kapaciteti nisu dovoljni ili kvalitet usluga državnih pružalaca nije zadovoljavajući, te je izuzetno bitno da postoji zakonom utvrđen prostor za druge subjekte kako bi kompletan sistem usluga bio kontrolisan, standardizovan i efikasan. U mnogim zapadnoevropskim zemljama, država je mnogo ranije počela da se povlači iz sistema pružanja usluga socijalne zaštite, tako da su komercijalni i pružaoci socijalnih usluga koji dolaze iz civilnog sektora ovladali značajno većim prostorom u odnosu na one u Srbiji. Realno je verovati, što je uostalom i trend, da će se vremenom i na našim prostorima odnos države i ostalih pružalaca socijalnih usluga pomeriti u korist privatnog i civilnog sektora.

Blog_socijalne usluge i socijalna preduzeca

Kada je u pitanju dostupnost i kvalitet pružanja usluga socijalne zaštite od strane državnih aktera, oni prvenstveno zavise od skromnih finansijskih i ljudskih resursa. Od usluga socijalne zaštite koje prvenstveno obezbeđuje država najrasprostranjenije su usluga pomoć u kući za starija i odrasla lica i dnevni boravak za decu/mlade sa smetnjama u razvoju. S druge strane, usluge dnevnog boravka za decu u sukobu sa zakonom, za odrasle sa smetnjama u razvoju i invaliditetom ili za starija lica, usluge ličnog pratiloca deteta i svratište, dostupne u manje od 50% jedinica lokalne samouprave (prema podacima iz 2015. godine). Dostupnost usluga u glavnom gradu drastično je veća nego u ostatku države, što donekle možemo opravdati brojem stanovnika i specifičnostima glavnog grada, pa tako imamo Prihvatilište za beskućnike, Centar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju ili Gerontološki centar Beograd koji obuhvata 55% ukupnih kapaciteta domova za stare na teritoriji cele države. Indikativan podatak je da prosečni rashodi za lokalne usluge socijalne zaštite po stanovniku iznose svega približno 280 dinara godišnje, a preko dve trećine opština i gradova ne izdvaja sredstva ili izdvaja manje od navedenog iznosa[izvor]. Možemo slobodno zaključiti da su usluge socijalne zaštite koje pružaju državne institucije neadekvatne, zastarele i uniformne jer za razvoj pristupa orijentisanog na individualne potrebe pojedinca, podizanje kapaciteta institucija i savremenu edukaciju osoblja koje u njima radi i postizanje adekvatne dostupnosti usluga svima kojima su neophodne, treba sigurno više od 280 dinara godišnje. Iako moramo imati razumevanja za najnerazvijenije opštine ili one sa razuđenim stanovništvom, ovo svakako predstavlja ogroman problem, ali sa druge strane, predstavlja i priliku za uključivanje nedržavnih aktera koji upravo i mogu najadekvatnije da popune ovakve zanemarene niše delovanja.

U grupu profitnih preduzeća pružalaca socijalnih usluga spadaju preduzeća isključivo orijentisana na profit, dakle ona koja socijalne usluge vide kao bilo koji drugi vid prodaje roba/usluga, na način koji donosi najvišu moguću zaradu, što bi trebalo da znači da oni teže kvalitetu i zadovoljstvu korisnika usluga radi uvećanja profita, međutim, u praksi se češće smanjuju troškovi da bi se povećala dobit, a tako kvalitet usluga značajno trpi. Najupečatljiviji primer profitnih preduzeća u sektoru pružanja usluga socijalne zaštite jesu privatni domovi za stare kojih ima i više nego državnih, ali najčešće imaju drastično manje kapacitete (u privatnim domovima kapaciteti idu između 10 i 20 korisnika, dok je u državnim raspon između 100-150 ili čak 150-200 korisnika, naravno uz adekvatan broj osoblja). Spisak licenciranih domova za stare možete pronaći na stranici Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Kapaciteti privatnih domova za stare najčešće nisu u celosti popunjeni iako za državne postoje liste čekanja, a razlog tome jesu cene koje su više nego u slučaju državnih domova. U ovoj oblasti najviše ima ilegalnih odnosno nelicenciranih pružalaca usluga, s obzirom na neadekvatan sistem kontrole i vrlo često bezizlaznu poziciju srodnika korisnika. Najveći problem svakako jeste što je osnovni motiv vlasnika ovakvih preduzeća profit, pa se često dešava da uslovi koji su bili neophodni za licenciranje postoje samo dok proces licenciranja traje, a da se naknadno uvećava broj kreveta po sobama, smanjuje obim adekvatno edukovanog osoblja ili pak ukidaju aktivnosti radne okupacije ili one koje obezbeđuju kvalitetno provođenje slobodnog vremena.

Nakon uvoda, u narednom blogu u seriji Usluge socijalne zaštite u zajednici kada ih pružaju socijalna preduzeća očekuju vas i ostali pružaoci usluga socijalne zaštite, ali i najvažnije – primeri socijalnih preduzeća pružalaca usluga, kao i razmatranje kvaliteta i nedostataka u pružanju usluga svakog od njih. Zato nastavite da pratite KoRSE blog.

Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta “Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji” koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

Podelite tekst na društvenim mrežama

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

USLUGE SOCIJALNE ZAŠTITE U ZAJEDNICI KADA IH PRUŽAJU SOCIJALNA PREDUZEĆA: Razvoj sistema socijalne zaštite Dalje

Scroll to Top