11.11.2020.
Autor: Neven Marinović
Kada su u maju 1978 godine, u gradu Barlingtonu, saveznoj državi Vermont, Bil Koen i Džeri Grinfild otvorili svoju prvu Ben & Jerry poslastičarnicu niko, pa ni oni sami, nisu mogli da pretpostave najmanje dve stvari koje su se desile u narednih 30-ak godina. Prva je da će od te male poslastičarnice, napravljene na napuštenoj benzinskoj pumpi, njihov sladoled postati globalni brend, za koji kupci u preko 35 zemalja izdvajaju više od milijardu dolara svake godine. Ali to je deo priče koji češće čujemo, i imamo prilike da vidimo. Kako se od neke ideje, posla koji se radio u garaži, razvila moćna međunarodna korporacija. Druga stvar, koja je za ovu temu važnija, je da će njihov pristup poslovanju, koji je od samog početka integrisao brigu za lokalnu zajednicu, ekologiju, zaposlene, pokrenuti (zajedno sa drugim preduzetnicima vizionarima) svojevrsnu poslovnu revoluciju koja je dovela do toga da danas ne samo da nema kompanije koja se ne hvali svojom posvećenošću održivom razvoju, već postoje firme, to jest preduzeća koja tvrde da im je njihova društvena i ekološka misija podjednako važna kao i ona poslovno – ekonomska. O društvenoj i ekološkoj misiji socijalnih preduzeća pisali smo u prethodnim blogovima. Ovakvo poslovanje drugačije se finansira i razvija u odnosu na komercijalna i za-profit preduzeća. U ovom blogu, upravo je ideja da prikažemo kakve su to finansije po meri socijalnih preduzeća.
Danas gotovo da očekujemo da biznis treba da ima važnu ulogu, odgovoran i aktivan odnos ne samo u domenu svoje osnovne delatnosti. Kompanije podržavaju ili osuđuju proteste u SAD, zalažu se za snažniju inicijativu vlada i političara prema klimatskim promenama i još mnogo toga.
Paralelno sa njima, postoji još mnogo veći segment preduzetnika i malih biznisa koji funkcionišu na granici između uspešnih i prosperitetnih biznis modela, koji čekaju svoju priliku za dalji rast i razvoj, i aktivizma, podsticanja pozitivnih društvenih promena, i jednom rečju, svega onoga što tradicionalno ne bi očekivali od privatnog sektora. Njih zovemo socijalna preduzeća, društveni biznisi, impakt biznisi, preduzeća sa društvenom misijom i tome sl.
Ova preduzeća tiho, nenametljivo, ali uporno učestvuju u narednoj društveno-ekonomskoj revoluciji, to jest bolje rečeno, evoluciji, jer nameću nova rešenja, standarde i pristup, kako za klasične biznise, tako i za tradicionalne predstavnike društvenog sektora, bilo da su u pitanju neprofitne organizacije ili državne institucije. Oni daju doprinos inkluziji, očuvanju životne sredine, osnaživanju žena, ali istovremeno rade to na održiv način, učestvuju u ekonomiji, daju doprinos i zapošljavanju i privrednom rastu.
Svi znamo za neke od primera socijalnih preduzeća koja posluju u Srbiji Na primer, tu je Caritas iz Šapca, koji obezbeđuje posao za preko 60 i usluge socijalne zaštite za preko 1000 ljudi u Šapcu i njegovoj okolini, koji ne samo da ima sjajne poljoprivredne proizvode, već i prelepu Avliju održivog razvoja, dok su usput razvili i lanac vešernica gde takođe daju priliku za zaposlenje ženama iz ugroženih kategorija. Mnogi će vam reći da je najbolji ajvar koji su probali bio proizvod Radanske Ruže iz Lebana, preduzeća koje upošljava žene od preko 50 godina starosti, koje teško da mogu da nađu novi šansu na tradicionalnom tržištu rada. Ekstra džemovi firme Vrtlari iz Kucure su takođe jedno posebno iskustvo, u šta imaju priliku da se uvere i potrošači u SAD. Vrtlari sa druge strane okupljaju, obučavaju i na razne načine podržavaju male proizvođače iz svoje okoline, kao i druga mikro preduzeća u srodnim delatnostima. Chrono iz Leskovca pravi jedinstvene mešavine brašna za brzu pripremu zdravog I ukusnog hleba i uz to obezbeđuje zaposlenje za osobe sa invaliditetom. Naša kuća zapošljava mlade ljude sa smetnjama u razvoju, pravi odličan ketering, a razvila je i specifičan način uzgoja začinskog bilja na principu hidroponije. I Bejgl Bejlg pravi odlične zalogaje, a njihova misija je da pomažu ženama koje su žrtve trgovine ljudima. Primera ima mnogo, i nisu svi vezani za hranu. Socijalna preduzeća u Srbiji razvijaju i eko inovacije, bave se izdavaštvom to jest izdaju magazine koji u slučaju Lica Ulice pomažu beskućnicima i drugim ranjivim kategorijama, bave se štampom i izradom promotivnih materijala, inovativnim ekološkim vozilima, i rade još mnogo toga. Ako želite da saznate koja socijalna preduzeća postoje u Srbiji i čime se bave, posetite našu Bazu socijalnih preudzeća.
Pitanje je zašto onda nisu prisutniji, zašto ih nema još više, zašto nisu još rasprostranjeniji i zašto svi ne znamo za njihove proizvode i usluge, jer baš ima smisla koristiti ih, jer time ne samo da dobijamo nešto ukusno, kvalitetno ili lepo, nego i pomažemo svima onima kojima i ova preduzeća pomažu.
Razloga za njihovu nedovoljnu razvijenost je više, ali jedan od osnovnih je činjenica da zbog svog specifičnog modela funkcionisanja nemaju adekvatnu podršku. Banke ih gledaju kao klasične firme, i u tom smislu su im uz par izuzetaka, pre svega Erste Banke koja ima program social banking-a, i od ove godine Uni Credit Banke, zanimljivi isključivo onoliko koliko su profitabilni. Donatori ih takođe najčešće ne prepoznaju, jer i dalje funkcionišu u crno belom svetu neprofitno – profitno. Pa prema tome ili ste deo projekta nekog klasično ekonomskog razvoja, ili nekog klasičnog društvenog. Ako ste između, verovatno se ne uklapate ni u jedno ni u drugo. Država ih takođe ne prepoznaje, ne podstiče i ne stimuliše, iako, pre svega na lokalnom nivou rade puno korisnih stvari.
Zato je važno da kreiramo čitav ekosistem podrške baš za ova i ovakva preduzeća. Da kreiramo finansijske instrumente koji će biti prilagođeni baš njima. Koji će finansirati njihov rast i razvoj, ali će uzeti u obzir njihovu društvenu misiju, i neće je ugrožavati. Da kreiramo programe podrške koji će kombinovati to i takvo finansiranje sa tehničkom, mentorskom, edukativnom i svakom drugom podrškom koja je ovim ljudima itekako potrebna. I klasični preduzetnici ulaze u svet biznisa bez velikog predznanja o prodaji, finansijskom planiranju, online poslovanju. Kod ovih preduzetnika situacija je još složenija, jer oni ova, da ih tako nazovem, biznis znanja moraju da dopune sa specifičnim znanjima o radu sa OSI, o inkluziji, o raznim oblicima psihološke podrške. Na kraju krajeva, moramo da im pomognemo da uspostave adekvatne sisteme za merenje – kako finansijskog uspeha, ali isto tako i pozitivnog uticaja na društvo koji imaju. Moramo da ubedimo donatore da kreiraju posebne programe, koji će biti spremni da inoviraju, eksperimentišu sa kombinovanim finansiranjem (na primer davanjem grantova uz davanje pozajmica), koji će biti spremni da pomognu kreiranje infrastrukture za podršku ovim preduzećima. Isto tako, važno je da promovišemo njihov rad kod tradicionalnih biznisa, i na klasičnim tržištima, jer njima mogu da prodaju svoje proizvode i usluge, ali i da se međusobno dopunjuju u razvoju inovativnih pristupa održivom poslovanju.
Mi smo sa naše strane, kao Smart Kolektiv, uz podršku zaista brojnih partnera i donatora nakon godina rada sa ovim preduzetnicima došli do ideje da pokrenemo nešto što nazivamo „Smart impakt fond“, a što u suštini predstavlja jedan sveobuhvatan i dugoročan program podrške, mentorstva, ali i finansiranja odabranih preduzeća. Nakon dugog perioda pripreme, razvoja i građenja ovog instrumenta za podršku, ove godine smo imali zadovoljstvo da uključimo i podržimo prve firme. Doduše, u malo izmenjenim okolnostima od onih koje smo originalno zamišljali. U svakom slučaju, mislim da i rezultati i povratne informacije od učesnika govore u prilog mnogo većoj potrebi da ovakvi prilagođeni programi postoje. Već u ovom trenutku možemo da kažemo da postoji veća potreba i mogućnost za ovakvom vrstom finansiranja socijalnih preduzeća, kao i za dugoročnom podrškom njihovom rastu. Iskreno se nadam da je ovo samo prvi korak u razvoju obimnijih i sveobuhvatnijih programa podrške koji će kombinovati neki oblik finansijskih usluga i građenja kapaciteta.
Ono zbog čega je i pristup za koji smo se opredelili uspešan, jeste jednostavna činjenica da u radu sa socijalnim preduzećima moramo da uvažimo njihove specifičnosti. Stvari koje već postoje moramo da prilagodimo njima i njihovim potrebama, bez obzira što ih je sada malo. Jedini način da ih bude više i da budu uspešniji jeste da ih svi zajedno u tome podržimo. Puno toga treba da se desi i uradi, ali su prvi koraci već načinjeni. Pre svega od strane hrabrih preduzetnika i preduzetnica, koji su kao i Ben i Džeri, sa početka ovog teksta, krenuli u svoje avanture, a da nisu znali ni da se to zove socijalno preduzetništvo, ni da to uopšte ima neko posebno ime, kategorizaciji i definiciju. Oni su samo hteli da rade ono što vole, i u šta veruju, i da pri tome pomognu što većem broju onih kojima je ta pomoć potrebna. Ne bi imalo smisla da ih u toj plemenitoj nameri, zbog koje su preuzeli velike rizike, i zbog koje neumorno rade, kao društvo i zajednica izneverimo.
Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta “Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji” koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.
