- Rečnik.

Zelena taksonomija (eng. ENVIRONMENTAL/GREEN TAXONOMY) – Zelena taksonomija označava klasifikaciju privrednih aktivnosti koje imaju povoljan uticaj na životnu sredinu. Cilj ove regulative jeste usmeravanje investicija ka „zelenim” aktivnostima. Ovu regulativu je pokrenula Evropska komisija 2018. sa idejom definisanja praga emisije ugljen-dioksida (CO2) ispod kojeg će se kompanije smatrati „zelenim”, odnosno u kojim situacijama određene kompanije možemo smatrati onim koje doprinose ublažavanju globalnog zagrevanja. Zelena taksonomija Evropske unije omogućava merenje i transparentnost „zelenog” dela aktivnosti kompanije ili finansijskog proizvoda, odnosno onih koji se mogu smatrati ekološki održivim. Uredba o taksonomiji EU objavljena je u službenom listu Evropske unije 22. 6. 2020. i stupila je na snagu 12. 7. 2020.

Zelena agenda za Zapadni Balkan (eng. GREEN AGENDA FOR WESTERN BALKANS) – Osnovni cilj Agende je rast i razvoj Zapadnog Balkana kroz prelazak sa tradicionalnih modela na održivu ekonomiju u skladu sa Evropskim zelenim planom. Zelena agenda za Zapadni Balkan je deo šire strategije Evropske unije, koja je fokusirana na ekološku i energetsku saradnju sa ciljem smanjenja upotrebe tehnologija čiji je rad zasnovan na upotrebi sledećih energenata – ugalj, nafta i mazut. Ovom Agendom su se zemlje potpisnice obavezale na njeno implementiranje u smislu sprovođenja mera u oblasti sprečavanja klimatskih promena i zagađenja, razvoja energije, saobraćaja, cirkularne ekonomije, razvoja biodiverziteta, održive poljoprivrede i proizvodnje hrane.

Zadružni principi (eng. COOPERATIVE PRINCIPLES) predstavljaju smernice za primenjivanje zadružnih vrednosti u praksi. Prema Međunarodnom zadružnom savezu, zadružne vrednosti predstavljaju osnovni sistem vrednosti zadružnog pokreta na kojima počiva svaka zadruga, a sve zadruge posluju u skladu sa zadružnim principima i na osnovu zadružnih vrednosti, kao što su: dobrovoljnost, solidarnost, demokratičnost, ekonomsko učešće, jedna prava upravljanja, samostalnost, zadružno obrazovanje, međuzadružna saradnja, učešće u javnom životu i briga za zajednicu.

Zadružna revizija (eng. COOPERATIVE AUDIT) je eksterna, autonomna i obavezna kontrola poslovanja svih zadruga i sprovodi je ovlašćeni zadružni (revizorski) savez. Zadružna revizija može biti redovna i vanredna. Redovna zadružna revizija se obavlja svake druge godine prema planu i programu koji utvrđuje revizorski savez. Vanredna zadružna revizija se obavlja po potrebi, i to na osnovu odluke organa zadruge, na zahtev zadružnog saveza, nadležnih državnih organa, određenog broja zadrugara utvrđenog zadružnim pravilima, ili na zahtev poverilaca zadruge. Zakonom o zadrugama i Pravilnicima o zadružnoj reviziji definisani su:

• Predmet i zadaci revizije;
• Uslovi koje mora ispunjavati zadružni savez i revizor koji obavlja zadružnu reviziju;
• Postupak vršenja revizije;
• Sadržaj izveštaja o obavljenoj reviziji i postupak po izveštaju;
• Obaveze zadruge i revizora;
• Troškovi revizije.

Zadruga (eng. COOPERATIVE) je pravno lice koje predstavlja poseban oblik organizovanja fizičkih lica – zadrugara, koja poslovanjem na zadružnim principima ostvaruju svoje ekonomske, socijalne, kulturne i druge interese i koja upravljaju i kontrolišu poslovanje zadruge. Zadrugu mogu osnovati najmanje pet poslovno sposobnih fizičkih lica (domaća i strana lica), a mogu se osnivati kao zemljoradničke ili poljoprivredne, stambene, potrošačke, zanatske, radničke, studentsko-omladinske, socijalne, zdravstvene, kao i druge vrste zadruga za obavljanje proizvodnje, prometa robe, vršenja usluga i drugih delatnosti u skladu sa Zakonom o zadrugama.

Tržište kapitala (eng. CAPITAL MARKET) je tržište koje nastoji da poboljša efikasnost transakcija tako što povezuje dobavljače sa onima koji traže kapital i obezbeđuje mesto gde mogu da razmenjuju hartije od vrednosti. Obično su banke i investitori oni koji nude kapital, dok su oni koji traže uglavnom preduzeća, vlade i pojedinci. Tržišta kapitala se koriste za prodaju različitih finansijskih instrumenata, uključujući akcije (vlasnički udeo u preduzeću) i dužničke hartije od vrednosti (obveznice). Ova tržišta su podeljena u dve kategorije – primarna tržišta (emitovanje novih akcija i obveznica koje se prodaju investitorima) i sekundarna tržišta (na kojima se trguje već postojećim hartijama od vrednosti). Najčešća tržišta kapitala čine berza, tržište valutama i devizama, i tržište obveznica, i većina ovakvih tržišta je koncentrisana u velikim finansijskim centrima kao što su Njujork, London, Singapur i Hongkong.

Trostruka ciljna linija (eng. TRIPLE BOTTOM LINE) je jedan od načina (alat) za merenje pravog socijalnog, ekonomskog i ekološkog uticaja koje socijalno preduzeće ostvaruje. Ideja koja stoji iza trostruke ciljne linije jeste da ukoliko kompanije ignorišu način na koji su u društvenoj i ekološkoj interakciji sa okruženjem, onda ne mogu da sagledaju kompletnu sliku svog poslovanja, odnosno ne mogu da obračunaju ukupne troškove poslovanja. Ovaj koncept je poznat i pod skraćenicom 3P (People, Profit, Planet), a prvi put ga je kao teoriju objavio Džon Elkington 1994.

Treći sektor (eng. THIRD SECTOR) označava postojanje posebne sfere delovanja građana kroz razne vrste neprofitnih nevladinih institucija i organizacija. To je sektor koji je nezavistan od države (prvog sektora), iako se bavi temama i problemima kojima se bavi i država sa druge strane, ali to je i sektor čiji cilj nije stvaranje i uvećanje profita (kao što je to cilj profitnom sektoru). Budući da ne pripada ni sferi države, a ni sferi ekonomije i profita, nastao je termin treći sektor, koji od prva dva sektora preuzima područja delatnosti i metode rada, ali ne i ciljeve i svrhu zbog kojih postoji. Treći sektor čine organizacije civilnog društva, dobrotvorne organizacije, socijalna preduzeća, volonterske organizacije i slično.

Startap preduzeća (eng. START-UP) – Termin startap se odnosi na kompaniju u prvim fazama poslovanja koja traži industrijski model poslovanja i svoje tržište proizvoda. Startap osniva jedan ili više preduzetnika koji žele da razviju proizvod ili uslugu za koju veruju da postoji potražnja. Startap se može definisati kao inovativan tehnološki biznis koji ima potencijal brzog rasta i velikih dometa. Bez obzira na sektor aktivnosti (digitalni sektor, čista tehnologija, biotehnologija, sektor bankarstva i finansijskih usluga, kolaborativna ekonomija, itd.), jednu kompaniju startapom čine tri sledeća uslova:

• Perspektiva snažnog rasta;
• Upotreba novih tehnologija;
• Potreba za značajnijim finansiranjem.

Socijalne javne nabavke (eng. SOCIALLY RESPONSIBLE PUBLIC PROCUREMENT) obuhvataju primenu postupka nabavke u koji su uključeni socijalni elementi koji se mogu uzeti u obzir u odgovarajućoj fazi postupka nabavke. To je proces u kome naručioci usluga koriste svoju kupovnu moć da generišu društvenu vrednost izvan vrednosti robe, usluga i radova koji se nabavljaju. Naručioci mogu od slučaja do slučaja odlučiti koji socijalni element je relevantan za njihovu nabavku, imajući u vidu predmet i cilj nabavke. U slučaju primene socijalne javne nabavke, obezbeđuje se ne samo prilika za upošljavanje ugroženih kategorija već i drugi brojni pozitivni efekti za društvo (smanjenje siromaštva, razvoj i ojačavanje socijalnih preduzeća, aktivno uključivanje ugroženih kategorija, ostvarivanje državnih i javnih politika, javni interes u punom kapacitetu, podizanje svesti, podizanje kapaciteta zaposlenih, značaj samouprave u društvu).

Socijalne finansije (eng. SOCIAL FINANCING) su kategorija finansijskih usluga kojima je cilj da iskoriste privatni kapital za rešavanje izazova u oblastima društvenih i ekoloških potreba. To su svojevrsne investicione odluke koje uzimaju u obzir ekološke, društvene i upravljačke faktore. Socijalno finansiranje u svom fokusu ima socijalnu pravdu i nastoji da se finansijske usluge prošire na socijalno isključena lica promocijom boljeg zapošljavanja i smanjenjem ugroženosti siromašnih. Za razliku od filantropije, koja ima slični motiv, socijalne finansije obezbeđuju sopstvenu održivost tako što su profitabilne za investitore. Najkorišćeniji i najrazvijeniji oblik socijalnih finansija jeste model „društvene obveznice” (social bonds).

Socijalno preduzetništvo (eng. SOCIAL ENTREPRENEURSHIP) jeste obavljanje delatnosti od opšteg interesa, radi stvaranja novih i inovativnih mogućnosti za rešavanje društvenih problema, problema​​ pojedinaca ili društveno osetljivih grupa i sprečavanja nastajanja i otklanjanja posledica socijalne isključenosti, jačanja društvene kohezije i rešavanja drugih problema u lokalnim zajednicama i društvu u celini.

Socijalno preduzetništvo se odnosi na poslovanje sa idejom da se ulaganjem profita, nastalog prodajom proizvoda ili usluga, ispuni jasna društvena misija. To znači da zarađena sredstva ne služe uvećanju imovine pojedinaca/ki, već se ulažu u svrhe kao što su zapošljavanje ljudi koji teže dolaze do posla, socijalne i zdravstvene usluge, obrazovanje, zaštita životne sredine, kulturne aktivnosti u zajednici itd. Socijalno preduzetništvo se bavi prepoznavanjem i rešavanjem društvenih problema kao što su isključenost, siromaštvo, nezaposlenost i drugo uz primenu inovativnih metoda i strategija.

Socijalno preduzetništvo predstavlja relativno novu formu poslovanja koje može da se odnosi na sve pravne forme poslovnih subjekata – zadruge, udruženja građana, fondacije, preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, poslovni inkubatori i zavisna/spin off preduzeća, razvojne agencije, društva sa ograničenom odgovornošću (d.o.o) i drugo. Socijalno preduzetništvo je kao pojam uvedeno u pravni sistem Srbije Zakonom o socijalnom preduzetništvu.

Socijalno preduzeće (eng. SOCIAL ENTERPRISE) je biznis koji posluje sa idejom da zaradom koju ostvari prodajom proizvoda ili usluga ispuni jasnu socijalnu misiju. Socijalna preduzeća su usmerena na ostvarivanje pozitivnog uticaja na zajednicu (društveni, socijalni i životna sredina) i zasnovana su na principima demokratskog upravljanja, principima participativnosti i principima ostvarenja socijalne pravde. Socijalna preduzeća obezbeđuju socijalnu uslugu i/ili dobra i usluge ranjivim kategorijama stanovništva (pristup stanovanju, zdravstvenoj zaštiti, pomoć starijim osobama, pomoć osobama sa invaliditetom, inkluzija ranjivih grupa, briga o deci, pristup zapošljavanju i obukama i sl.). Ova preduzeća često i zapošljavaju najranjivije kategorije društva (socijalno isključene osobe). Na taj način, ova preduzeća doprinose društvenoj koheziji, zapošljavanju i smanjenju nejednakosti. Socijalno preduzeće je uvedeno u pravni sistem Srbije Zakonom o socijalnom preduzetništvu.

Socijalne usluge (eng. SOCIAL SERVICES) su deo javnih usluga kojima je cilj stvaranje skupa organizacija i institucija koje pružaju socijalnu pomoć i socijalne usluge. Drugim rečima, socijalne usluge pružaju organizacije koje besplatno pomažu onima kojima je potrebna pomoć. Cilj socijalnih usluga je poboljšanje i omogućavanje nesmetanog funkcionisanja pojedinaca u društvu. Nastale su kao hitne mere za pomoć i podršku pojedincima, koje je trebalo primeniti onda kada sve drugo nije uspelo. Socijalna preduzeća su česti pružaoci socijalnih usluga. Danas se njihova funkcija smatra neophodnom u svakom društvu.

Socijalne investicije (eng. SOCIAL INVESTMENTS) – Termin „socijalne investicije” se koristi za opisivanje ulaganja investicija u organizacije čiji cilj nije prevashodno finansijska zarada nego društveni učinak. Ovaj relativno novi pojam se sve više vezuje za tip investicije u organizacije koje se postepeno odvajaju od donatorske pomoći i idu ka ekonomskoj samoodrživosti. Pojam se koristi i kao naziv za investicije koje teže ostvarivanju ljudskog ili društvenog kapitala.

Socijalne inovacije (eng. SOCIAL INNOVATIONS) jesu nove tehnologije, proizvodi, usluge, modeli organizovanja, načini rada koji podmiruju društvene potrebe, sa ciljem pronalaženja rešenja za društvene probleme prepoznavanjem i pružanjem novih usluga koje poboljšavaju kvalitet života pojedinaca i zajednica, identifikacijom i sprovođenjem procesa integracije na tržište rada, novim veštinama, novim radnim mestima, novim oblicima učešća i svim drugim načinima koji doprinose poboljšanju položaja pojedinaca u društvu. Socijalna inovacija podrazumeva nove strategije, koncepte, ideje i organizacije koje zadovoljavaju različite socijalne potrebe i osnažuju civilno društvo – od uslova rada i obrazovanja do razvoja lokalne zajednice i zdravstva.

Socijalna ekonomija (eng. SOCIAL ECONOMY) je ekonomija kod koje su društveni ciljevi važniji od ekonomskih ciljeva. Ideja socijalne ekonomije jeste ostvarivanje ciljeva na ekonomski održiv način. Socijalna ekonomija je svojstvena preduzećima i organizacijama koje teže da profit podrede uvećanju društvene koristi – zdravstvena zaštita, kultura, edukacija, zaštita životne sredine, inkluzija, itd. Socijalna ekonomija je polje ekonomije u kome deluju tradicionalni akteri (zadruge, udruženja, fondacije, društva za samopomoć) i inovativni akteri (socijalna preduzeća, socijalne zadruge, hibridna preduzeća), koje karakteriše:

• Pružanje usluga i obezbeđivanje robe svojim članovima i zajednici, nezavisno od toga da li ta aktivnost donosi profit;
• Vlasnička struktura uspostavljena tako da je u rukama stejkholdera (korisnici, zaposleni, volonteri) a ne investitora;
• Usmerenost na kvalitet usluga koje akteri pružaju svojim članovima, i održanje aktivnosti, čak i u slučaju da je pružanje te usluge neisplativo.

Socijalna ekonomija je uvedena u pravni sistem Srbije Zakonom o socijalnom preduzetništvu.

Rezervisana javna nabavka (eng. RESERVED PUBLIC PROCUREMENT) je postupak javne nabavke, definisan Zakonom o javnim nabavkama, u kojem mogu učestvovati samo ustanove, organizacije, udruženja ili privredni subjekti za radno osposobljavanje, profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje lica sa invaliditetom, ako ta lica čine najmanje 30% zaposlenih, pri čemu svi učesnici u zajedničkoj ponudi i svi podizvođači moraju da budu iz navedene grupacije. Rezervisane javne nabavke ispoljavaju princip pozitivne diskriminacije koja podržava radnu integraciju lica sa invaliditetom, stvaraju društvenu korist i pomažu razvoj zajednica u kojima se sprovode.

Ranjive grupe (eng. VULNERABLE GROUPS) jesu grupe koje su isključene iz pojedinih ili višestrukih aspekata društvenog života, žive u uslovima siromaštva ili su izložene rizicima socijalne isključenosti i dospevanja u stanje siromaštva. Društveno osetljive grupe, ili marginalizovane kao takve, nisu bliže definisane nijednim zakonskim propisom Republike Srbije, već je Vlada Republike Srbije strateškim dokumentima i aktuelnim politikama utvrdila sledeće osetljive grupe stanovništva, koje se nalaze pod većim rizikom od socijalne isključenosti i siromaštva: (1) osobe sa invaliditetom, (2) deca, (3) mladi, (4) žene, (5) starije osobe, (6) Romi i Romkinje, (7) LGBTI zajednica, (8) neobrazovana lica, (9) nezaposleni, (10) izbegla i interno raseljena lica i (11) stanovništvo koje živi u ruralnim sredinama. Međutim, postoje i neke koje još nisu prepoznate ni u jednom dokumentu, već ih prepoznaju udruženja i socijalna preduzeća. To su, na primer: beskućnici, bivši osuđenici, mladi i odrasli sa intelektualnim poteškoćama koji nemaju radnu sposobnost, mali poljoprivredni proizvođači, migranti, itd. Ovim grupama su teže dostupni faktori samoostvarivanja kao što su obrazovanje, posao, zdravstveni i kulturni resursi i socijalna podrška.

Otpornost organizacije (eng. RESILIENCE OF ORGANISATION) je pojam koji se odnosi na sposobnost organizacije da se pripremi i izbori sa promenama, kao i na sposobnost da se prilagodi i oporavi od negativnih uticaja iz poslovnog okruženja. Često se vezuje za englesku reč „rezilijentnost”, što se najbliže može objasniti kao „otpornost na negativne podsticaje” i sposobnost što bržeg oporavka od eksternih šokova koji mogu biti različite prirode. Otpornost organizacija se može postići smanjenjem ranjivosti, kao i povećanjem fleksibilnosti, a oslanja se na brzo sagledavanje promena u radnoj sredini i što bržem sprovođenju adekvatnih odgovora. Otpornost organizacija će olakšati „povratak na pravi put” kada dođe do poremećaja.

Osobe sa invaliditetom* (eng. DISABLED GROUPS) su osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću, koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili imaju ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške. OSI su grupe široke kategorizacija invaliditeta* u smislu osnovnog zdravstvenog stanja, oštećenja, ograničenja aktivnosti i učešća.

*Definicija invaliditeta obuhvata stanje za koje se procenjuje da je značajno oštećeno u odnosu na uobičajeni standard pojedinca ili grupe. Odnosi se na individualno funkcionisanje, uključujući fizičko oštećenje, mentalne bolesti i različite vrste hroničnih bolesti.

Održivo poslovanje (eng. SUSTAINABLE BUSINESS) je model poslovanja koji pomaže u rešavanju ili ublažavanju ekoloških, društvenih i ekonomskih problema strateškim upravljanjem resursima. Ovaj model se odnosi na poslovanje bez negativnog uticaja na životnu sredinu, zajednicu ili društvo u celini, i može da se svrsta u dve opšte kategorije: uticaj poslovanja na životnu sredinu i uticaj poslovanja na društvo. Cilj održive poslovne strategije je da pozitivno utiče na barem jednu od ove dve kategorije. Održive poslovne strategije su jedinstvene za svaku organizaciju, jer se vezuju za veće poslovne ciljeve i organizacione vrednosti. Primera radi, održiva poslovna strategija za jednu firmu može značiti:

• Korišćenje održivih materijala u procesu proizvodnje;
• Optimizacija lanaca snabdevanja za smanjenje emisije gasova staklene bašte;
• Oslanjanje na obnovljive izvore energije;
• Sponzorisanje sredstava za obrazovanje mladih u lokalnoj zajednici.

Obveznice društvenog uticaja (eng. SOCIAL IMPACT BONDS) su finansijski model kojim investitori obezbeđuje privatni kapital javnom sektoru za finansiranje projekata koji će stvoriti bolje društvene rezultate. Ovaj finansijski model se koristi za finansiranje i refinansiranje socijalnih projekata, čija je svrha rešavanje društvenih problema i pomoć najugroženijima. U ovom modelu investitori unapred obezbeđuju kapital za finansiranje konkretnih programa sa društvenim uticajima, a u kome je dobit direktno uslovljena u odnosu na nivo ostvarenih rezultata programa. Obezbeđena sredstva putem ovog modela koriste se za usluge kao što su besplatno savetovanje, zdravstvena zaštita, itd. Obveznice društvenog uticaja svoj naziv dobijaju iz činjenice da su investitori ovakvih ugovora obično zainteresovani ne samo za finansijski povrat svoje investicije već i za njen društveni učinak. Jednostavno rečeno, društvene obveznice se mogu shvatiti kao zajam koji daje investitor, gde je otplata uložene investicije povezana sa postizanjem dogovorenih i merljivih društvenih rezultata. Ovakve obveznice se sve više koriste kao dodatni mehanizmi vlada u cilju finansiranja i poboljšanja javnog zdravlja.

Mikrokreditiranje (eng. MICRO-CREDITING) označava pružanje finansijskih usluga, pozajmica, stanovništvu sa nižim prihodima, naročito siromašnom stanovništvu koje nastoji da pokrene sopstveni biznis i ekonomski se osamostali i ojača. Pored svoje osnovne uloge, mikrokreditiranje u savremenom svetu sve više postaje jedna od bitnijih poluga ekonomskog razvoja sa značajnim društveno-ekonomskim efektima. Osnovne karakteristike mikrokreditnih institucija i mikrokreditiranja odnose se na:

• Relativno lak pristup kreditima, bez velikog administriranja i uslovljavanja;
• Nepostojanje garancije za povratak kredita;
• Zajmovi su namenjeni preduzetnicima i mikropreduzećima za pokretanje biznisa;
• Odobravaju se u veoma malim iznosima.

Merenje društvenog uticaja* (eng. MEASURING SOCIAL IMPACT) je proces koji omogućava da se bolje shvati uloga organizacija ili preduzeća u stvaranju ekonomskih, socijalnih i drugih učinaka u pogledu očuvanja i zaštite životne sredine. Alati za merenje društvenog uticaja mogu da prikažu koliki je povraćaj uloženog novca u programe, projekte i aktivnosti kojima organizacije ili preduzeća nastoje da stvore društvene promene. Neki od najpoznatijih alata za merenje i izveštavanje o društvenom uticaju su:

• Društveni povraćaj ulaganja (Social Return on Investment – SROI)
• Društveno odgovorno računovodstvo i revizija (Social Accounting and Audit),
• Sistem uravnoteženih pokazatelja (Social balanced scorecards).

Izbor pravog alata i metode koji će se koristiti zavisi od vrste organizacije koja želi da meri društveni uticaj, delatnosti kojom se organizacija bavi, veličine organizacije, itd.
*Definicija društvenog uticaja označava sve značajne ili pozitivne promene koje rešavaju ili bar doprinose rešavanju društvene nepravde ili društvenog izazova ili problema.

Više o društvenom uticaju pročitajte na zasebnom blogu Društveni uticaj: šta je i zašto je važan?

Kapital (eng. CAPITAL) je širok pojam koji može da opiše sve što vlasnicima daje vrednost ili korist, kao što su fabrika i mašine, intelektualna svojina, kao što su patenti, ili finansijska imovina preduzeća ili pojedinca. Kapital u poslovanju se odnosi na zbir finansijskih sredstava potrebnih za proizvodnju dobara ili usluga. Ova sredstva se mogu koristiti za pokretanje procesa, pokrivanje dnevnih troškova ili rast i proširenje poslovanja. Dok se sam novac može tumačiti kao kapital, kapital se češće povezuje sa gotovinom koja se koristi u produktivne ili investicione svrhe. Poslovni kapital može da proizađe iz poslovanja preduzeća ili da se prikupi iz finansiranja duga ili kapitala.

Inicijativa za socijalno preduzetništvo (eng. SOCIAL BUSINESS INITIATIVE) je inicijativa koju je pokrenula Evropska komisija 2011. sa ciljem stvaranja što povoljnijeg okvira i okruženja za nastajanje i poslovanje socijalnih preduzeća, inovacija i ključnih aktera u socijalnoj ekonomiji. Zasnovana je na tri glavna pravca za dalji napredak:

• Poboljšati pristup finansijama;
• Poboljšati vidljivost socijalnih preduzeća;
• Optimizovati pravno okruženje.

Inicijativa za socijalno preduzetništvo je 2021. zamenjena evropskim Akcionim planom za socijalnu ekonomiju.

Evropski stub socijalnih prava (eng. THE EUROPEAN PILLAR OF SOCIAL RIGHTS) je skup konkretnih mera, zakona i propisa sa ciljem jačanja pravnih načela Evropske unije u oblasti socijalne zaštite i obezbeđivanja ostvarivanja prava građana. Temelji se na dvadeset ključnih načela podeljenih u tri grupe:

• Jednake mogućnosti i pristup tržištu rada;
• Dinamično tržište rada i pravedni uslovi rada;
• Javna podrška/socijalna zaštita i inkluzija.

Evropski stub socijalnih prava podrazumeva jednake mogućnosti za sve, bez obzira na pol, rasnu ili etničku pripadnost, veru ili uverenje, invaliditet, starost i seksualnu orijentaciju.

Evropski akcioni plan za socijalnu ekonomiju (eng. EUROPEAN ACTION PLAN FOR SOCIAL ECONOMY) – je Akcioni plan koji je predložila Evropska komisija sa ciljem daljeg razvoja evropske socijalne ekonomije, stavljajući akcenat na njen ekonomski potencijal i potencijal za otvaranje novih radnih mesta, kao i njen doprinos pravednom i inkluzivnom oporavku, zelenoj i digitalnoj tranziciji. Evropski akcioni plan deluje u tri oblasti:

• Stvaranje boljih uslova za napredovanje socijalne ekonomije (politički i pravni okviri za stvaranje pravnog okruženja za napredovanje socijalne ekonomije);
• Otvaranje novih mogućnosti za pokretanje i povećanje organizacija socijalne ekonomije (podrška i razvoj poslovanja socijalnih preduzeća, kao i prekvalifikacija i usavršavanje radnika);
• Obezbeđivanje prepoznavanja socijalne ekonomije i njenog potencijala (unapređivanje prepoznavanja rada i potencijala organizacija u socijalnoj ekonomiji).

Evropska socijalna povelja (eng. EUROPEAN SOCIAL CHARTER) je ugovor Saveta Evrope koji garantuje osnovna socijalna i ekonomska prava kao pandan Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, čija se sadržina odnosi na građanska i politička prava. Evropska socijalna povelja je potpisana 1961. u Torinu i ona garantuje širok spektar ljudskih prava u vezi sa zapošljavanjem, stanovanjem, zdravstvom, obrazovanjem, socijalnom zaštitom i blagostanjem. Poveljom se poseban akcenat stavlja na zaštitu ugroženih lica kao što su starije osobe, deca, osobe sa invaliditetom i migranti. Ova Povelja se smatra „socijalnim ustavom Evrope” i predstavlja suštinsku komponentu arhitekture ljudskih prava.

Društveno uključivanje (eng. SOCIAL INCLUSION) je proces uključivanja ljudi u društvene tokove koji osigurava da društvene grupe u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti dobiju mogućnosti i sredstava neophodna za potpuno učestvovanje u ekonomskom, društvenom i kulturnom životu, te dostizanju životnog standarda i blagostanja. Socijalno uključivanje podrazumeva jednakost i ravnopravnost svih, kao i ista prava da sopstvenim radom preuzmu odgovornost za svoj život, bez obzira na ekonomski, zdravstveni, društveni ili bilo koji drugi status. Socijalno uključivanje osigurava veće učestvovanje građana i građanki u donošenju odluka, što dalje utiče na njihove živote i ostvarenje njihovih osnovnih prava.

Društveno odgovorno poslovanje (eng. SOCIALLY RESPONSIBLE BUSINESS) je dobrovoljna primena etičkih principa u poslovnoj praksi koja ima direktan pozitivan uticaj na uslove rada, zaposlene, lokalnu zajednicu i životnu sredinu, i na taj način formira pouzdanu i odgovornu kompaniju koja ostvaruje profit. Cilj društveno odgovornog poslovanja je da doprinese tome da preduzeća (mala i velika) mogu da budu profitabilna i uspešna, a u isto vreme odgovorna i održiva.

Važno je istaći da postoji velika razlika između društveno odgovornog poslovanja i socijalnog preduzetništva. Naime, društveno odgovorna preduzeća ulažu u smanjenje negativnih efekata koje proizvode u zajednici (npr. ulažu u transformaciju proizvodnih procesa sa idejom smanjenja negativnih efekata po prirodu), dok socijalna preduzeća stvaraju pozitivne efekte u zajednici (npr. bave se reciklažom). Svako socijalno preduzeće podrazumeva koncept društveno odgovornog poslovanja, dok društveno odgovorne kompanije ne podrazumevaju sve vrednosti socijalnog preduzetništva, i najčešće su fokusirani na davanje doprinosa putem ekstra-profita, a ne društvene misije kojom se vode.

Društvena taksonomija (eng. SOCIAL TAXONOMY) – Taksonomija je složen sistem klasifikacije koji uspostavlja listu ekološki održivih ekonomskih aktivnosti. Ovaj sistem pruža preduzećima, investitorima i kreatorima politika referentni okvir za usmeravanje investicija ka održivim aktivnostima. Ovaj sistem može pomoći u sprečavanju zloupotreba i manipulacija tako što sistematizuje način na koji se meri društvena održivost, te time značajno olakšava investitorima proces donošenja doslednih odluka, a istovremeno pomaže u usmeravanju resursa ka društveno odgovornim aktivnostima i kompanijama.

Dostojanstven rad (eng. THE DIGNITY OF WORK) – Kao uređeni skup težnji pojedinaca u ostvarivanju ljudskih i građanskih prava u oblasti rada, podrazumeva postojanje mogućnosti za produktivni rad, uređen i fer odnos poslodavaca prema zaposlenima, bezbedno i zdravo radno mesto, zaštitu socijalnih prava zaposlenih i članova njihovih porodica, postojanje što boljih uslova za lični prosperitet zaposlenog i njegovu socijalnu integraciju, slobodu zaposlenih da izraze svoje potrebe, da se organizuju i aktivno učestvuju u odlukama koje se neposredno tiču njihovog rada, života i jednake mogućnosti među polovima. Međunarodna organizacija rada je 1999. dostojanstven rad definisala kao produktivno radno mesto na kome se štite prava radnika, gde se radom može zaraditi pristojna zarada i gde postoji odgovarajuća socijalna zaštita radnika.

Društveno osetljive grupe (eng. DISADVANTAGED GROUPS) – Društveno osetljive grupe jesu grupe građana kojima je potrebna dodatna sistemska podrška kako bi mogli da se ravnopravno uključe u životne tokove zajednice. Društveno osetljive ili vulnerabilne grupe doživljavaju veći rizik od siromaštva i socijalne isključenosti od opšteg stanovništva. Primeri osetljivih grupa mogu da uključuju žene, starije osobe, decu, omladinu i osobe sa invaliditetom u situacijama ugroženosti bilo zbog diskriminacije, siromaštva, nepismenosti, nedostatka znanja službenog jezika, zdravstvenog ili nekog drugog stanja.

Digitalna i zelena tranzicija (eng. DIGITAL AND GREEN TRANSITION – TWIN TRANSITION ) je dvostruka tranzicija koja za cilj ima da utiče na svaki deo privrede, društva i industrije sa ciljem povećanja digitalizacije javnih usluga, preduzeća i ljudi, kao i rešavanja problema klimatskih promena. Oslanja se na nove zelene tehnologije koje su usmerene ka rešavanju najvećih izazova našeg vremena – globalno zagrevanje i klimatske promene.

Cilj je da se usvoje nove tehnologije koje mogu da podrže sektore sa najintenzivnijim emisijama ugljenika u njihovoj potrazi za što manjim zagađenjem, tehnologije koje bi i u privatnom i u javnom sektoru radikalno poboljšale njihovu materijalnu i energetsku efikasnost i time smanjile otpad. Ova dvostruka tranzicija može biti ključ za dekarbonizaciju privrede i usvajanje kružnog modela razvoja, kako bi se što efikasnije smanjio otpad i ublažio problem zagađenja, efikasnije rešio problem odlaganja otpada i garantovali ekološki standardi.

Cirkularna ekonomija (eng. CIRCULAR ECONOMY) predstavlja regenerativni ekonomski sistem u okviru kojeg se proizvodni resursi, otpad, emisija otpada i energetski odliv bitno umanjuju usporavanjem, zaokruživanjem i produžavanjem energetskih i materijalnih ciklusa (životnih krugova) u proizvodnji. Akcenat je na tome da resursi što duže budu u upotrebi dizajnom proizvoda koji će omogućiti njihovu dugovečnost, poslovnim modelima poput deljenja, ponovne upotrebe, popravki, i tek na kraju recikliranja. To se ostvaruje pre svega osmišljavanjem i stvaranjem proizvoda na takav način da im se maksimalno produži životni vek, ali i održavanjem, servisiranjem i reciklažom.