09.06.2020.
Razgovor vodila: Zorana Milovanović
Na prostoru nekadašnje pivare Đorđa Vajferta i Ignjata Bajlonija, izrastao je takozvani „Beogradski Berlin“ ušuškano mesto u centru starog dela grada Beograda, a neskriveno za različita mišljenja, uverenja, životne stilove i kulturu – Cetinjska kvart. Pored duha slobode, Cetinjska u svom izobilju različitosti sadrži i jedinstveni spoj urbane kulture, društvene misije i solidarnosti – socijalno preduzeće Kafe 16.
Našu prvu priču sa socijalnim preduzećima posvetili smo još uvek aktuelnoj COVID-19 krizi koja je najviše pogodila ugostitelje i one koji se bave turizmom i želeli da kroz praktičan primer prikažemo koliko i zbog čega su socijalna preduzeća glavni akteri solidarnosti i u krizi i van nje: zato je naš izbor socijalno preduzeće Kafe 16.
Na popodnevnu kafu svratili smo u Kafe 16 i u sjajnom ambijentu renovirane terase razgovarali sa glavnim menadžerom Dušanom Jordovićem, o tome zašto je i kako ekipa ljudi koja se bavi društvenim radom i integracijom mladih, umesto ugostiteljstvom, odlučila da pokrene preduzetničku inicijativu i zašto baš kafić, zašto je pored želje da se gosti osećaju dobro, misija Kafe 16 mnogo uzbudljivija i odgovornija, da li ljudi znaju da kada piju svoju jutarnju kafu ili vreme za ručak provode u ovom kafiću, doprinose mladima sa ulice da se sa iste sklone i pronađu svoje pripadajuće mesto u društvu. Na koji način je kriza COVID-19 koja je najviše pogodila ugostitelje i one koji se bave turizmom uticala na rad socijalnog preduzeća Kafe 16? Da li će ova kriza postaviti iznova pitanja o manama postojećeg sistema i pozicionirati solidarnost kao jednu od najvažnijih tema u razvoju društva nadalje?
Ćao Dušane! Za početak, kako je nastala ideja o Kafe 16? Najveći broj socijalnih preduzeća osniva se sa idejom da doprinese rešavanju nekog uočenog društvenog problema u zajednici, koja je vaša priča?
Dušan: Sve je počelo još od pokretanja Svratišta 2007. godine, kao mesta gde se bavimo klincima i klinkama uzrasta 5-16 godina koji se sticajem okolnosti na koji oni nikako ne utiču žive i rade na ulici i u neformalnim naseljima. Svratište je dugi niz godina razvijalo odnos sa decom i pružalo im od tehničkih uslova kao što su privremeni boravak, prehrambene namernice, do uslova za razvoj poput edukacija i direktnog rada sa psiholozima i sociolozima, a sve u cilju povećanja njihovih šansi da se sklone sa ulice i dobiju novu priliku za lični razvoj i unapređenje životnih uslova. Onda smo 2017. godine shvatili da nakon što napune 16 godina u tom tinejdžerskom periodu imaju potrebu za prihodovanjem, koje nažalost na ulici mogu da stvore u sivoj zoni, a koja najčešće na njih utiče tako da opet ulaze u začarani krug svih društvenih deformiteta života na ulici – krađe, dilovanje, prostitucija i slično. Nažalost, ne tako mali broj njih se nakon što prođu kroz Svratiše, vraćalo tim obrascima i shvatili smo da i tim problemom moramo sistemski da se pozabavimo. Zato smo odlučili da stvorimo uslove u kojima klinci mogu da nauče nešto da rade, imaju gde da primene i usput i zarade novac za novi samostalni početak na potpuno legalan način. Upravo je tako nastao Kafe 16.
Dakle Kafe 16 je osnovan sa idejom da se deca iz osetljivih grupa, nakon što napune 16 godina i prođu kroz programe Svratišta radno osposobe i zaposle? Koliko tinejdžera uspevate da zaposlite?
Dušan: Upravo tako. S tim da klinci prvo prolaze obuku u trajanju od 3 meseca, uz novčanu nadoknadu, a zatim ukoliko se pokaže da im to ide od ruke i da ih interesuje, uspevaju i da se zaposle. Trenutno imamo 4 klinca koji rade puno radno vreme i jednog koji radi part-time. Ono što je najvažnije uspevamo da i one kojima ne ide konobarisanje ili šankerisanje, preusmerimo na druge oblasti uslužnog delovanja – frizerske salone, salone za negu i slično. Skoro smo imali primer da je naš klinac Danijel nakon rada u Kafe 16 uspeo da se zaposli u kafiću Muzeja Jugoslavije. Osnovna ideja je pružiti klincima perspektivu i pokazati da ne moraju da zarađuju novac u sivoj zoni na ulici kako bi preživeli, već život može da izgleda sasvim drugačije i bolje.
A kako ste kao ekipa koja se bavi društvenim radom, bez iskustva u preduzetništvu i ugostiteljstvu došli do toga da otvorite baš kafić? Kakvo je sada iskustvo nakon 2 godine rada?
Dušan: Kafić je nama bilo najbolje rešenje iz više razloga. Za početak, to je posao koji je delovao jednostavno u pogledu obuke, a na kraju i momenat društvene integracije – razgovor i susret sa širim društvenim grupama omogućio im je lakšu integraciju u šire društvo. Nakon 2 godine, svesni smo da posao nimalo nije lak, te da je potrebno savladati matematičke funkcije, rad sa aparatima, meni koji sadrži paletu raznovrsnog pića i hrane. Ispostavilo se da je super što upravo te neke osnovne stvari uče dok su u Svratištu i imaju priliku da ih vrlo brzo i primene. A kako smo bez iskustva u toj oblasti uspeli da uspemo? Pa vodili smo se idejom da mora biti dobro, jer ideja nije bila stvaranje profita, već obezbeđivanje sredstava za njihov dalji razvoj – tako smo uspeli.
Šta su se pokazali kao najveći izazovi za funkcionisanje kafića koji je ujedno i socijalno preduzeće, što ga razlikuje od najvećeg broja drugih kafića?
Dušan: Nefer konkurencija. Ono što se podrazumeva i sledi kao nepisano pravilo jeste da ne možete raditi kao socijalno preduzeće i doprinositi rešavanju problema mladih sa ulice, a sa druge strane ih zapošljavati na crno. Deluje kao apsolutna besmislica, što i jeste. Konkurencija sa druge strane čini mnogo propusta u radu, a na uštrb ispunjenja obaveza i prava radnika, kako bi im rezultat bio efikasniji, a profit veći, a mi zaista vrednosno sa tim ne možemo da se pomirimo. Profit sam po sebi nama nije važan u funkciji profita, već sredstava koja su namenjena klincima kao nadoknade za rad i u manjoj meri, ali značajnoj i za funkcionisanje programa u okviru Svratišta. Na kraju, izazov je i to što socijalno preduzeće kao takvo nije dovoljno prepoznato ni u društvu, a naročito u državi, obzirom na nepostojanje regulativnog okvira i podsticaja za razvoj od strane javnih vlasti.
Šta smatraš da je potrebno uraditi da bi se podstakao razvoj socijalnog preduzetništva u Srbiji?
Dušan: Pitanje uopšte nije lako. Za razmatranje svega što može da se učini kako bi se podstakao razvoj socijalnog preduzetništva najpre mora da postoji potvrđeni konsenzus šta sve podrazumevamo pod socijalnim preduzetništvom. Nekako se opet nameće da je zakon taj koji bi, ukoliko bi bio u skladu sa praksom, uspeo da potvrdi i afirmiše socijalno preduzetništvo. To je najveći korak, jer nekad je jednostavno potrebno da i jedna gradska opština ukaže da postoji neka super inicijativa koja pruža neku dobru uslugu ili proizvodi proizvod, a doprinosi i rešavanju nekog tu lokalnog problema, kako bi ljudi za to čuli i odlučili se da sami pruže podršku. Nekada je taj domen promocije mnogo važniji, nego same mere podrške. Finansijska podrška je potrebna, ali je najčešće toliko jednokratna, da na duže staze ne pravi razliku. Dakle, najvažnije je da javnost, a najpre država, prepozna i potpomogne društvu da razume značaj socijalnog preduzetništva.
Upravo zbog aktuelne COVID-19 krize, država je kao meru „preživljavanja“ krize uvela isplatu minimalaca, koliko je ona bila od pomoći?
Dušan: U uslovima u kojima se posluje u Srbiji, velikim nametima i stalno potrebnim plaćanjem nekih nadoknada, teško je govoriti o tome da su mere i inače super korisne. Opet, svakako je isplata tih minimalaca pomogla Kafe 16 da isplati naše zaposlene klince, te se vodimo time da je svaka pomoć dobrodošla.
Kako je Kafe 16 podneo takozvani „lockdown“ tokom COVID-19 krize? Da li ste bili u kontaktu sa klincima – korisnicima?
Dušan: Mi smo zatvorili kafić kada je uvedena mera zabrane rada ugostiteljskih objekata i otvorili smo ga 15. maja. Ova kolektivna kriza je nekako ukazala na to da teško da više šta možemo sa sigurnošću predviđati, ali ono što je najvažnije jeste da se brzo prilagođavamo i pomažemo najugroženijima. Mi smo od strane donatorske zajednice, iako je Kafe 16 bio zatvoren, dobijali mala, ali značajna, sredstva za hitne intervencije u radu sa korisnicima koji i van krize žive u katastrofalnim uslovima, te im je kriza možda najteže pala. Ipak, mi imamo kontakt sa korisnicima sa kojima i centri za socijalni rad, kao državni organi nemaju, pa je to vrednost za sebe i obezbeđuje način da bar nekako pomognemo ljudima na ulici i u neformalnim naseljima. Kako je terenski rad bio skoro nemoguć, bili smo u komunikaciji sa korisnicima, dok već od polovine krize naši volonteri i volonterke su pod svim sanitarnim merama obezbeđenja išli na teren i dostavljali hranu i druge potrepštine.
U prošlom blogu, u segmentu „Učimo o socijalnom preduzetništvu“ istakli smo karakteristike socijalnih preduzeća koje ipak čine da socijalna preduzeća opstanu u uslovima krize i ne budu egzistencijalno ugrožena. Jedna od karakteristika je i hibridno finansiranje – finansiranje od projektnog rada i donacija i finansiranje kroz rad socijalnog preduzeća. Da li ova teza funkcioniše u praksi? Koliko je Svratištu pomoglo finansiranje na ovaj način?
Dušan: Da, to hibridno finansiranje se u uslovima redovnih zbivanja smatra manom, a oslobađanje od donacija i nekom vrstom postizanja održivosti. Mislimo da u slučaju Kafe 16 postoji održivost, a nismo toliko bili pogođeni krizom jer smo malo preduzeće. Čini se da je COVID-19 kriza najviše pogodila srednja i velika preduzeća jer su tekli troškovi koji su preveliki, a prihoda nigde. Ovako, mi uspevamo da funkcionišemo bar na hladnom pogonu. Te male hitne intervencije donatora u toku krize, obezbedili su deo programa, tako da je bar jedan segment našeg rada uspeo na neki način da opstane i tokom krize. Ono što je zanimljivo zapažanje, jeste da su ljudi od jednokratne vladine pomoći fizičkim licima u iznosu od 100 evra, prebacivali našim programima. Opet, ne u nekom preteranom broju, ali smatramo to velikim i lepim gestom solidarnosti i identifikovanja ljudi sa našom pričom i inicijativom.
Tokom COVID-19 krize ljudi su se vrlo često pozivali na reč „solidarnost“ i čini se tumačili je kao po nekom spektru – slično, ali različito. Šta misliš da li će COVID-19 u fokus uspeti da stavi socijalnu pravdu i promeni nešto u kolektivnoj svesti kada govorimo o percepciji najugroženijih kategorija društva?
Dušan: Slažem se da se reč „solidarnost“ popularizovala tokom krize, ali i ta kriza deluje kao da je većina već zaboravila da se desila. Ne samo u pogledu odsustva solidarnosti nadalje, već u pogledu toga da sistem ne funkcioniše kako treba i da je to više uzrok nego posledica ovakvih dešavanja, tako je i sa COVID-19 krizom. Potrebno je dosta optimizma da se nadamo da će u bližoj budućnosti stvari biti drugačije, jer živimo u društvu u kojem je svako ipak opravdano zagledan u svoj tanjir, s obzirom na standard i probleme poput siromaštva i nezaposlenosti, te nam preostaje da dajemo doprinos i trudimo se da i te stvari dođu na svoje, kao i poboljšanje uslova života ljudi iz najugroženijih kategorija društva. Iskreno se nadam da će se i na političkoj agendi nešto promeniti, bar u tom ekonomskom programu oporavka koji se sporadično spominje ovih dana u javnosti, na primer za fokus postaviti i socijalna preduzeća. Na kraju, da li je reč o ljudima ili o državi, važno je razumeti tok novca kada je u pitanju finansiranje socijalnih programa – socijalna pomoć i davanja. Ekonomija je tu jasna, da li je bolje da zapošljavate ljude koji su radno sposobni, omogućite im da izgrade i finansijsku i ličnu samostalnost ili da dugoročno alocirate ograničena sredstva za finansiranje programa pomoći? Uz povećanje zapošljavanja ljudi iz osetljivih grupa, njima počinje da bude bolje, programi pomoći postaju manje zahtevni, a budžet veći, a veća i mogućnost da se on usmeri tamo gde zaista nema mogućnosti za drugačija rešenja. Dakle, socijalno preduzetništvo podstiče i ekonomičnije i efikasnije rešavanje problema i dalje planiranje države i zajednice.
Kako socijalna preduzeća postoje i razvijaju se i bez pomoći države, mada se i mi prvi zalažemo da se to promeni, da li ste uspeli da stvorite neke uslove za dalji razvoj? Šta su vam dalji planovi? Da li možemo da očekujemo širenje Kafe 16?
Dušan: Zato volim da kažem da je malo primamljivo za preduzetnika da se bavi socijalnim preduzetništvom, u Srbiji naročito – morate da poštujete brda zakona, a nijedan zapravo vas niti prepoznajte niti „poštuje“. Prilično je izazovno, ali uz snažan društveni motiv, apsolutno ne postoji bolja stvar nego baviti se socijalnim preduzetništvom. Mi smo uložili u opremanje naše bašte i radujemo se dobrom vremenu i zadovoljnim gostima. Za dalju budućnost, nadamo se okolnostima u kojima ćemo moći da proširimo kapacitete Kafe 16 i izdvojimo deo za izložbe i druge događaje, za kojima postoji potreba i interesovanje drugih organizacija da se održavaju kod nas. Uz to, ne želimo da bilo kada neko od naših gostiju dođe, bude sprečen da popije svoju omiljenu kafu. Zato čekamo pravi trenutak i verujemo da će se desiti.
Na kraju, kafa je u Šesnaestici zaista sjajna, ambijent urban, duh plemenit, a atmosfera super pozitivna. Mi vas pozivamo da se upoznate sa Kafe 16 i ugrabite svoju priliku za piće, klopu, neku izložbu ili opuštenu večernju svirku. I ne zaboravite, pored toga da se gosti osećaju sjajno, misija Kafe 16 je mnogo uzbudljiva i odgovornija, a mi vas pozivamo da postanete deo jedne takve zajednice!
Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta „Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji“ koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.
