Blog_ko i kako upravlja socijalnim preduzećima

Kada čujete termin “socijalno preduzeće”, šta prvo pomislite? Zapošljanje marginalizovanih grupa? Prirodni voćni džemovi i sokovi? “Pa zar nismo završili sa tim socijalizmom!?” NGO koji koristi krivine i rupe u zakonu? Preduzeće koje vodi računa o životnoj sredini? Demokratsko upravljanje? Ne-ne, niste pomislili na demokratsko upravljanje. 

U novom blogu iz kategorije Učimo o socijalnom preduzetništvu pričamo o tome šta je demokratsko upravljanje i učestvovanje u odlučivanju i zašto je važno za socijalno preduzetništvo.

Šta je demokratsko upravljanje?

Demokratsko upravljanje je jedno od ključnih karakteristika socijalnih preduzeća; odnosno, socijalna preduzeća su definisana, između ostalog, demokratskim upravljanjem/participativnim odlučivanjem (demokratsko odlučivanje i participativno upravljanje nisu sinonimi, ali o terminološkim razlikama neki drugi put). Definicija socijanog preduzetništva ima mnogo. Na primer, u jednoj studiji o hrvatskom sektoru socijalnog preduzetništva iz 2013. godine utrvrđeno je da ih je čak 49! I u Srbiji je, kao i drugde, u opticaju dosta definicija (svaki donator ima svoju, zar ne?), ali među većinom aktera koji se bave podsticanjem razvoja i promocijom socijalnog preduzetništva prihvaćena je definicija koncepta socijalnog preduzeća na koju se oslanja i Evropska unija, odnosno Inicijativa za socijalno poslovanje.

Po toj definiciji, socijalna preduzeća: 
1. Prihod ostvaruju prodajom roba ili usluga, tj. učešćem na tržištu
2. Povod za njihovu ekonomsku aktivnost jeste društveni cilj koji doprinosi opštem dobru, odnosno rešavanje nekog društvenog problema, a ne sticanje profita kao kod “klasičnih” preduzeća. Socijalna preduzeća naravno žele da ostvare što veći profit, ali:
3. Profit se u najvećoj meri reinvestira sa namerom da doprinose društvenom cilju/misiji preduzeća (a ne uvećanju bogatstva vlasnika kapitala)

Zasnovana su na principima demokratskog upravljanja i/ili principima participativnosti i/ili su usmerena na ostvarenje socijalne pravde.  

I u predlogu Zakona o socijalnom preduzetništvu koje je civilno društvo 2019. godine izradilo i uputilo nadležnom ministarstvu, kao jedno od (sedam) načela definiše se načelo participativnosti “…koje podrazumeva da zaposleni u socijalnom preduzeću, koje je taj status steklo… imaju svog predstavnika u organu uprave socijalnog preduzeća, koji aktivno učestvuje u upravljanju tim pravnim licem u skladu sa ovim zakonom.” U tom predlogu zakona se, u Članu 15, bliže određuje kako socijalno preduzeće ispunjava ovo načelo: “Upravljanje socijalnim preduzećem mora biti uređeno… tako da obezbeđuje demokratsko odlučivanje (participativno upravljanje), odnosno uključivanje u kolektivni organ uprave tog pravnog lica najmanje 1/3 lica koja nemaju izvršne funkcije u pravnom licu, a koji su predstavnici: 

  1. Zaposlenih pripadnika ranjivih društvenih grupa… ili 
  2. Korisnika proizvoda i usluga socijalnog preduzeća… ili 
  3. Svih zaposlenih…”

Pošto definicija demokratskog odlučivanja ima mnogo, baš kao i definicija socijalnog preduzeća/preduzetništva, hajde da kao neku radnu definiciju koristimo ovaj predlog koji smo skovali u predlogu zakona.

Kakvi su preduslovi za primenu principa demokratskog upravljanja?

Iako je, dakle, demokratsko odlučivanje jedno od ključnih obeležja socijalnog preduzeća, ono se retko kad ističe, za razliku od drugih karakteristika. I što je još važnije, retko se praktikuje. Postoje barem tri razloga zašto je demokratsko upravljanje važno. Pre nego što ih navedem i objasnim, hajde da se vratimo malo u prošlost, oko 130 godina.

Participacija u radnim organizacijama uopšte dugo je predmet interesovanja različitih istraživača. Prvi obuhvatniji napor da se bolje razume svet rada i radnih odnosa desio se krajem XIX veka u Engleskoj (ako želite da saznate više preuzmite pdf dokument ovde). Tradicija različitih stepena i oblika participacije u odlučivanju je posebno zanimljiva u Republici Srbiji i ostalim državama nastalim na ruševinama Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Radničko samoupravljanje je u SFRJ, od pedesetih pa do kraja osamdesetih godina XX veka bilo dominantno u odnosu na druge modele. Danas se na radničko samoupravljanje gleda kao na prevaru i propali, bezuspešni model. Sa druge strane, sada smo otišli u drugu krajnost: participacija radnika danas je minimalna, a radnička prva se sužavaju sa svakim novim zakonom koji reguliše ovu sferu (za ovu i srodne teme je najbolje da čitate Maria Reljanovića). 

Preduslovi baš nisu podsticajni za razvoj socijalnih preduzeća, posebno demokratskog upravljanja (ne samo u socijalnim preduzećima, nego i u preduzećima uopšte), a i društveno-politička klima i praksa je takva da se moć i odlučivanje centralizuju, a prostor za participaciju sužava.

Tri seta razloga u korist demokratskog upravljanja

Ipak, demokratsko odlučivanje jeste značajno, i najčešće se navode tri vrste argumentacije u njenu korist (mada se te različite argumentacije na više mesta dodiruju i preklapaju):

  1. Humanistička argumentacija podrazumeva da demokratsko odlučivanje doprinosi ličnom razvoju i zadovoljstvu poslom pojedinaca, i povećava ljudsko dostojanstvo.
  2. Pragmatična argumentacija je usmerena na produktivnosti, odnosno tvrdi da šire učestvovanje u odlučivanju uvećava efikasnost (radne) organizacije.
  3. Emancipatorska argumentacija polazi od toga da demokratsko odlučivanje preraspodeljuje društvenu moć i proširuje „tekovine“ političke demokratije i na radna mesta. Pitanje koje se ovde postavlja je – ako demokratiju vrednujemo kao najbolji sistem društvenog uređenja, kao vrednost po sebi, zašto je ne primenjujemo i u radnim organizacijama? 

Ovu podelu i njenu kasniju razradu lepo je predstavio prof. Dušan Mojić u knjizi “Organizacije i (post)moderno društvo” koju je objavila Čigoja štampa 2014. godine, i veći deo je preuzet odatle.

Humanistička argumentacija

Prvi set razloga, “humanistički”, usmeren je na pojedinca, i njegovo lično oslobađanje i razvoj, i verujem da je najčešći i najrazumljiviji socijalnim preduzećima.
Većina socijalnih preduzeća kod nas usmerena je na poboljšanje položaja neke diskriminisane grupe. Na primer, kroz zapošljavanje pripadnika te grupe, socijalno preduzeće doprinosi njihovom ekonomskom osnaživanju. U jednom od ranijih intervua, Jelena Hrnjak iz organizacije Atina objasnila je kako to radi Bagel bejgl i zašto je ekonomsko osnaživanje ključno da žene žrtve nasilja izađu iz tog kruga i započnu izgradnju života kakav zaslužuju. Kroz participaciju u odlučivanju razvija se samopouzdanje, vraća dostojanstvo i osećanje kompetenosti. Većina nas je polaskana i voli da bude pitana za mišljenje – to znači da smo uvažavani i cenejni, odnosno prihvaćeni, i da smo deo zajednice ili (užeg ili šireg) društva – bio to radni kolektiv, komšiluk, grad ili država. A ako se neka odluka sprovede zato što smo mi tražili ili predložili da se baš tako sprovede, onda osećamo da imamo moć, i da i od nas nešto zavisi. A to je važna i oslobađajuća spoznaja. Posebno za nekoga ko je dugo, ponekad ceo život, bio tretiran i uveravan da vredi manje od drugih. A kada se učestvovanje u odlučivanju u socijalnom preduzeću “uvežba”, možda se počne praktikovati i u široj zajednici? Ova veza između demokratskog odlučivanja u socijalnom preduzeću i u nekoj drugoj, široj zajednici je mesto preklapanja sa trećim setom argumenata, ali idemo redom.

Pragmatična argumentacija

Samoaktualizacija, samopouzdanje, zadovoljstvo poslom… sve ovo se može posmatrati i krajnje praktično – svako ko se oseća dobro na poslu biće motivisaniji za rad, a samo socijalno preduzeće će biti efikasnije. To pak znači više profita za ulaganje u društvenu misiju. Ima puno razloga koji idu u prilog tezi da participacija znači veću efikasnost i generalno bolje obavljanje posla, i da će ceo radni kolektiv sarađivati bolje i biti produktivniji.

U klasičnoj postavci menadžeri vs. zaposleni, ili oni koji odlučuju vs. oni koji izvršavaju, šire učestvovanje u odlučivanju može dati različite rezultate:

  1. Participacija može za posledicu imati bolje odluke – zaposleni često imaju informacije koje nedostaju menadžerima. 
  2. Zaposleni će radije primeniti odluke u čijem su donošenju i sami učestvovali nego one koje su im prosto nametnute „odozgo“. Ne samo da oni znaju bolje šta se od njih očekuje, nego će ih i učešće u odlučivanju obavezati. 
  3. Psihološka istraživanja su pokazala da se često motivacija povećava postavljanjem ciljeva tokom participativnog donošenja odluka. 
  4. Participacija može poboljšati komunikaciju i saradnju; zaposleni međusobno mogu koordinisati aktivnosti drugih i time uštedeti vreme menadžmentu. 
  5. Rasprostiranjem (širenjem) iskustva rešavanja problema od strane zaposlenih, participacija može olakšati proces organizacionog učenja. 
  6. Podređeni koji učestvuju u odlučivanju mogu nadgledati sami sebe, olakšavajući posao menadžera. 
  7. Zajednička participacija zaposlenih i menadžera u rešavanju problema može poboljšati odnose zaposlenih i menadžera u celini. 
  8. Na ličnom nivou, zaposleni mogu naučiti nove veštine uz pomoć participacije; liderske mogućnosti se mogu lako prepoznati i razviti.

Emancipatorska argumentacija

Poslednji set argumentacije je najširi. On se ne fokusira toliko na pojedinca koji se kroz učestvovanje u odlučivanju osnažuje, kao u prvom setu; niti se fokusira na radnu organizaciju, u našem slučaju socijalno preduzeće, i to koliko šire učestvovanje može da doprinese većoj produktivnosti i efikasnosti, kao u drugom setu “pragmatične” argumentacije. Ovde je fokus na odnos moći, odnosno na činjenicu da su tradicionalni autokratski odnosi nepravedni i u neskladu sa vrednostima demokratskog društva, a dominantni u preduzećima, pa i socijalnim preduzećima. Parafraziraću pitanje koje sam i malopre pomenuo – zašto ne bi imali više demokratije u preduzećima, ako je demokratija vrednost kojoj težimo i koju branimo u našim republikama i gradovima?

Ovde stvari posmatramo, za razliku od prethodna 2 seta argumentacije, šire i dublje. Na svojim radnim mestima, uključujući tu naravno i socijalna preduzeća, provodimo često više vremena nego kod kuće sa porodicama ili u drugima zajednicama, organizacijama, grupama kojima pripadamo. Čak i ako u njima ne provodimo više vremena, u njima zarađujemo za svoj i život svojih porodica. U njima stvaramo ekonomsku vrednost (sve što proizvedemo, bilo materijalno ili apstraktno, ima ekonomsku vrednost). Na kraju, kroz njih se prelama ekonomska moć, a samim tim i politička; odnosno, politička moć bazira se na ekonomskoj, pa to znači da je za postizanje suštinske demokratije u društvu neophodna pravičnija raspodela ekonomske moći. Kako od delovanja socijalnog preduzeća korist imaju vlasnici/osnivači, zaposelni, ciljene grupe (ukoliko socijalno preduzeće radi sa, tj. pruža usluge nekim specifičnim ciljnim grupama), lokalna zajednica u kojoj socijalno preduzeće deluje, al i šire društvo sa obzirom na zeleni, ekološki aspekt rada socijalnih preduzeća (o kojem ćemo tek pisati), onda se očekuje i da odlučivanje uključuje i šire društvene grupe (setite se da se u gore citiranom Članu 15. predloženog zakona spominju i pripadnici ranjivih društvenih grupa, korisnici proizvoda i usluga, zaposleni…). 

 

Polazište da demokratije nema bez proširivanja demokratskog upravljanja na preduzeća, polje je ekonomske demokratije. Ključno pitanje za socijalna preduzeća je kako ona shvataju, doživljavaju i praktikuju demokratsko upravljanje? Koja argumentacija im se čini najbližom, ili postoji neka druga zbog koje praktikuju demokratsko upravljanje? Ili ga ne praktikuju i imaju jasnu argumentaciju zašto to ne čine? Jer svaki argument iznešen ovde ima i svoj antipod.

Praktikovanje demokratskog upravljanja i participacije u odlučivanju su razne. Ostaćemo u ovoj temi još malo, pratite nas jer spremamo zanimljiv intervju sa socijalnim preduzećem koje je od samog početka usvojilo princip i trudilo se da odluke donosi demokratski. I odlično im ide!

Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta “Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji” koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

Podelite tekst na društvenim mrežama

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Scroll to Top