NAJAVA: Razgovori sa socijalnim preudzećima: Tradicionalni i e-marketing

Kriza izazvana COVID-19 epidemijom ubrzala je transofrmacije u tradicionalnom marketingu, kao i online marketingu i primorala brojna preduzeća da se prilagode svoje poslovanje uslovima ograničavanja kretanja i okupljanja. Glavne promene ogledaju se u smanjenom tradicionalnom oglašavanju i promociji, kreiranju marketinga isključivo na poverenju i usluzi potrošača, sve većem ulaganju u obuke za online prodaju i kreiranje online prodajnih platformi, kao i promociji koja je agilna i kreativna.

Nakon Konsultacija sa socijalnim preduzećima – okvir za razvoj sektora i iskustvo COVID-19 krize, Koalicija za razvoj solidarne ekonomije identifikovala je razvoj tradicionalne marketing i e-marketing strategije kao, u isto vreme i glavne izazove i prilike za razvoj sektora socijalnih preduzeća u Srbiji tokom i nakon COVID-19 krize. Predstavljanje primera dobre prakse i omogućavanje foruma za razmenu iskustva i znanja, u cilju je podsticanja prilika za razvoj socijalnog preduzetništva u Srbiji. Iz navednih razloga KoRSE nastavlja sa nizom konsultacija sa socijalnim preduzećima o izazovima i prilikama za razvoj u formi predstavljanja primera dobre prakse i razmene iskustva. Ovog puta, tema razgovora sa socijalnim preduzećima biće korišćenje marketing potencijala u daljem poslovanju.

Razgovori sa socijalnim preduzećima – tradicionalni i e-marketing u socijalnom preduzetništvu biće održani u utorak, 22. septembra 2020. godine od 11h, putem ZOOM platforme. U okviru razgovora Predrag Stošić govoriće o iskustvu socijalnog preduzeća Radanska ruža u tradicionalnom marketingu i online prodaji i Milica Čalija o marketing iskustvu socijalnog preduzeća Anđeli, kao i e-marketingu kao rastućem trendu u poslovanju, ali i prilici za razvoj socijalnih preduzeća u Srbiji.

                Molimo zainteresovane da prijave prisustvo slanjem mail-a na info@solidarnaekonomija.rs do ponedeljka 21. septembra do 13h, kako bi dobili link sa pristupom ZOOM platformi.

Razgovori sa socijalnim preduzećima organizuju se u okviru projekta „Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji“ koji sprovodi Koalicija za razvoj solidarne ekonomije u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

NAJAVA: Razgovori sa socijalnim preudzećima: Tradicionalni i e-marketing Dalje

Blog_demokratsko odlucivanje, Strecha Prag

Filip Hausknecht, bistro Streča iz Praga: Demokratsko odlučivanje za produktivnost u socijalnom preduzeću i dobrobit ljudi

Dragan Srećković

Dragan Srećković

Stotine muzeja, kvalitetno pivo, nepregledni parkovi, Vltava, još kvalitetnog piva, vekovni a pristupačni slojevi istorije, svi stilovi arhitekture na dlanu, slobodarski duh… Ako niste, ima nebrojeno mnogo razloga da posetite Prag. Ako jeste, ima samo nekoliko razloga da to ne učinite opet. Doduše, za sada možete samo da planirate posetu, barem dok ne nateramo krizni štab da odgovornije upravlja KOVID-19 krizom i dok ne postanemo država čiji će građani imati jasne informacije i biti manje izloženi riziku. I ponovo moći da putuju. 

Dok to ne uradimo, u svoje planove obilaska Praga obavezno uključite i posetu Društvenom bistrou Streča – bistrou organizovanom po principu zadruge, koji zapošljava ljude bez doma i osobe u riziku od gubitka doma, kao i osobe nakon izvršenja zatvorskih kazni.

Bistro sam prvi put posetio aprila 2019. u okviru CEE Network programa. Iako je tema našeg razgovora bila rad sa ljudima bez doma, najviše mi je pažnje privukao način upravljanja i donošenja odluka u Bistrou, što je tema našeg poslednjeg bloga, i upravo o tome ću najviše razgovarati sa Filipom (Filip Hausknecht), jednim od osnivača i članom zadruge. Ali dotaćićemo se i drugih tema – šteta bi bilo ne iskoristiti ovu priliku da razgovaramo više o ovom socijalnom preduzeću, prilikama za razvoj solidarne ekonomije u Češkoj uopšte i, danas neizostavno, o Filipovom viđenju implikacija KOVID-19 krize na solidarnu ekonomiju

KoRSE: Zdravo i hvala još jednom što si mi se pridružio, Filipe. Sećam se iz moje prve posete bistrou modela upravljanja i donošenje odluka koji ste nam predstavili. Iskreno, bolje se sećam atmosfere i hrane. Ali da krenemo od početka. Predstavi nam molim te kratku istoriju bistroa, koja je počela 2017. godine ako se dobro sećam. Zašto i kako ste počeli, i kakve su tada bile okolnosti?

Filip: Zdravo. U to vreme smo svi mi današnji zadrugari bili smo deo nekih društvenih pokreta, aktivisti, ili smo radili u civilnom sektoru. Bili smo aktivno uključeni u izbegličku krizu, ali i pitanje beskućništva. Uzgred, većina nas se srela 2015. godine, u Srbiji – bili smo volonteri u izbegličkim kampovima u Šidu i Subotici. Tada smo kolektivno kolektivno došli do ove ideje. Stalno smo razgovarali o tome kako želimo da radimo nešto lokalno, i da to bude nešto više od aktivizma. U to vreme smo svi ili studirali ili imali druge poslove. Želeli smo da pokrenemo nešto svoje, da mu damo 100% svog vremena i energije, i da nam to nešto bude poziv. To je takođe podrazumevalo da moramo da stvorimo nešto od čega ćemo zarađivati za život. I tako smo shvatili da je način na koji možemo da ostanemo društveno angažovani, i radimo lokalno, i od toga živimo – pokretanje socijalnog preduzeća. To je imalo najviše smisla za sve nas. Takođe, želeli smo da budemo autonomni, i da dokažemo da možemo da budemo aktivisti ne koristeći formu nevladine organizacije, finansirane donacijama i iz javnih fondova, već da možemo da budemo nezavisni finansijski i da sami sebe održavamo i ulažemo u sebe. I da taj biznis može da funkcioniše kao zajednički, deljeni posao – dakle da bude alternativa uobičajenom ekonomskom modelu kakve imamo na  Zapadu. 

KoRSE: A zašto baš bistro?

Filip: Zašto bisto? Pa pre svega, svi smo bili u studentskim godinama pa smo navikli da radimo u barovima i restoranima što je uobičajen studentski posao ovde. To je bilo nešto što smo svi znali da radimo, a što ne zahteva mnogo posebnih veština. Mislili smo i da bi to moglo biti dobro za ljude koje želimo da zaposlimo (ljude bez doma ili u riziku od gubitka doma, i ljude posle odsluženja zatvorskih kazni), a koji možda nemaju dovoljno radnog iskustva ili imaju druga radna iskustva. Jer rad u bistrou je nešto što, nakon jednostavne obuke, svako može da radi. Drugi razlog je taj što nam je, očigledno, bila potrebna podrška građana – i finansijska, ali i da generalno podrže naš projekat. A bistro je otvoren, zajednički prostor, gde ljudi mogu da stupe u kontakt sa zaposlenima, razgovaraju sa njima. To nam je takođe bio lak izbor. I treći razlog je bila naša želja da naš bistro bude veganski – ne zbog isključivo ideoloških razloga, već prvenstveno zato što smo želeli da dokažemo da veganska hrana može biti i pristupačna i ukusna. Hteli smo da otvorimo mesto koje je i “hipstersko” i tradicionalno, ali sa nižim cenama u odnosu na druge slične lokale ovde. Tako da sada čak i ljudi koji nisu vegani često dolaze ovde zato što imamo jeftin meni za ručak – dolaze na primer tokom pauze za ručak na poslu. 

KoRSE: Vratiću se na to kako se povezujete sa zajednicom i kako radite sa njom. Pre toga, hteo bih da razgovaram o vašim „ciljnim grupama“ - vi dakle radite sa beskućnicima i ljudima nakon izdržavanja zatvorske kazne. Zašto te grupe?

Filip: Mi smo „izabralii“ ljude sa iskustvom života bez doma ili rizika da ostanu bez doma jer je to najvidljivija grupa diskriminisanih ljudi, i to ne samo na tržištu rada. Većina nas je bila deo nekih društvenih pokreta koji su pokušavali da im nekako pomognu. Ja sam, na primer, ranije učestvovao u kampanji za socijalno stanovanje. A tu je bio i pokret za građansku solidarnost, koji je takođe bio aktivan, itd. Beskućništvo je veliki problem u Češkoj. Ovde ima skoro 200.000 beskućnika, a oko milion ljudi je u opasnosti da izgube svoje domove – što je 10% celokupne populacije Češke. To je zaista veliki problem, a nema dobrog sistema podrške. Na lokalnim nivoima, u nekim gradovima i okruzima ih ima, ali oni često nisu veoma efikasni, dok većina lokalnih samouprava nema nikakve sisteme podrške za ove ljude. I oni tada upadaju u začarani krug – jer ljudi na ulici nemaju novac, a niko ne želi da ih zaposli. Ne samo zbog predrasuda koje imaju prema njima,  što je očigledno veliki problem, nego i zbog činjenice da većina tih ljudi nije godinama radila, i teško je početi iz početka.

KoRSE: Nemaju veštine, moraju da se prilagode radnom okruženju...

Filip: Pa da. Dakle, potrebno im je neko vreme i potrebna im je podrška. Na primer preduzeće koje ima socijalnog radnika. Potrebno je da postoji plan odnosno strategija rada sa tim ljudima. Ili podrška države na primer, koja bi obezbedila socijalne radnike da u preduzećima rade sa tim ljudima, itd.
U svakom slučaju, to je bio naš prvi izbor i on je nama bio sasvim očigledan – to je glavni razlog zašto smo želeli da osnujemo socijalno preduzeće. A onda smo o tome još razgovarali. Beskućnici često imaju druge probleme. Na primer, često se nađu iza rešetaka, razvijaju različite zavisnosti, itd. Dakle, to je druga grupa ljudi na koju je naše socijalno preduzeće želelo da se koncentriše. Znali smo da ćemo se ionalo susretati sa tim problemima radeći sa beskućnicima, pa hajde da onda to bude još jedna grupa ljudi koju ćemo zaposliti. Zatim smo malo istraživali i otkrili da postoje samo jedna ili dve nevladine organizacije koje rade sa bivšim osuđenicima, uprkos činjenici da je to takođe veliki problem u Češkoj – učestalost recidivizma je 70% na primer. Takođe, nakon što ljudi izdrže zatvorske kazne, u proseku ih čeka oko 18 do 20.000 EUR ličnog duga, koji su uglavnom nastali tokom boravka u zatvoru. Dakle, počeli smo više da se zanimamo za ovu temu, i odlučili smo da je stavimo u fokus javnosti. I da takođe zapošljavamo i te ljude.

KoRSE: Da li to znači da sarađujete sa određenim institucijama? Kako ti ljudi znaju da mogu da se zaposle kod vas, Kada odsluže kaznu na primer? Ili ljudi koji žive na ulici...?

Filip: Na različite načine. Prvo, radimo sa nekoliko organizacija. Rubicon, na primer, radi direktno sa zatvorenicima, pa često kada otkriju da postoji neko ko je voljan i sposoban da radi, obaveste ih dok su još u zatvoru da mogu da im pronađu posao čim budu na slobodi. Neki nas pronađu na internetu na primer i direktno nas kontaktiraju. A onda postoji par organizacija koje rade sa beskućnicima. Budući da poznajemo većinu ljudi u tim organizacijama, njihovi socijalni radnici često nas kontaktiraju u vezi sa osobom koja traži posao. Mi ih onda primimo, uradimo intervju sa njima… Nemamo neke posebne zahteve, ne zahtevamo posebno iskustvo. Jedino očekujemo da dođu na posao kad treba – to je jedini uslov.

KoRSE: A kakva je situacija sada u bistrou? Koliko ljudi je zaposleno? Pretpostavljam da ste podeljeni u timove, da imate kuvare, konobare, menadžment, administraciju... Da li stvari tako funkcionišu?

Filip: Zvanično, u zadruzi je šest ljudi, ali nas je nedavno dvoje zadrugara napustilo. Dakle, trenutno nas je četvoro aktivno, i mi radimo u bistrou. Bistro nema uobičajenu strukturu upravljanja – rukovodilac ili uprava je sama zadruga, tj. skupština članova zadruge. Svi imamo svoje dužnosti ovde – bilo da radimo iza šanka, u kuhinji ili u administraciji. Dakle, svi smo ovde zaposleni. Zatim imamo glavne barmene – neki od njih su zaposleni za stalno, neki privremeno. Svaki put kada neko ovde počne da radi, posebno iz dve ciljne grupe koje zapošljavamo, prvo kreće kao konobar ili samo preuzimaju narudžbine od gostiju. Ako to prođe dobro, počinju sa radom za šankom, što znači i veću odgovornost – na primer rad na kasi, naplati, naručivanju i plaćanju robe, upravljanju zalihama… Trenutno imamo jednu osobu iz ciljne grupe za šankom, a ostale rade kao konobari. U kuhinji je slično. Mi imamo menadžera koji se brine za kuhinju u celini i kvalitet spremljenih jela, a to je trenutno jedan od zadrugara. Tokom svake smene u kuhinji je uvek glavni kuvar – u jednoj smeni to je jedna osoba iz ciljne grupe, evo već dve godine, a u drugoj drugi član zadruge. Pored njih tu su uvek još jedna ili dve osobe koje su pomoćni kuvari, perači… Ukupno nas je trenutno 15, četvoro su zadrugari, osmoro su beskućnici ili bivši osuđenici, i još par ljudi koji su zaposleni na pola radnog vremena.

Što se tiče načina na koji donosimo odluke, mi svakog meseca imamo sastanak zadrugara i tu odlučujemo o ključnim pitanjima. Za članove zadruge je obavezno da učestvuju na tim sastancima, a za ostale ljude koji ovde rade je dobrovoljno. Tako da svako ima mogućnost da se pridruži sastanku i učestvuje. Mi ne glasamo o odlukama nego ih postižemo dogovorom, tako da svi mogu biti deo procesa odlučivanja. Tu postoji samo jedno ograničenje – kako su članovi zadruge lično finansijski odgovorni za poslovanje bistroa, kada na primer razgovaramo o nekom kreditu ili nekim većim ulaganjima, samo članovi zadruge mogu da odlučuju o tome. 

KoRSE: Koliko su zaposleni - ljudi koji dolaze iz te dve ciljne grupe - voljni da učestvuju u donošenju odluka?

Filip: Ne mnogo. Mi zadrugari smo sami jedan od razloga zašto je to tako: prvo, navikli smo da često koristimo razne aplikacije za bolju organizaciju posla, da komuniciramo putem društvenih mreža ili e-maila i slično. A to je često nešto što oni nemaju ili ne znaju kako da koriste. Na primer, imamo Facebook grupu gde unapred delimo dokumente kako bi ih ljudi mogli pročitati pre sastanka. A ako neko nema pristup internetu, onda je u zaostatku u odnosu na druge. To je nešto što pokušavamo da promenimo, ali teško je jer dosta usporava naš rad. Trenutno pokušavamo da nađemo neku ravnotežu. Neki ljudi dolaze na sastanake kada imaju neki problem i žele da ga reše, što je dobro. Ali najčešće su na sastancima samo zadrugari i ponekad još jedna do dve osobe.
Postoji još jedna mogućnost za učešće – svaka tri meseca imamo obavezan sastanak, koji je u toku radnog vremena (dakle to vreme je plaćeno, za razliku od mesečnih sastanaka zadrugara koji su nedeljom uveče, van radnog vremena). Ti tromesečni sastanci su obavezni za sve ljude koji rade u bistrou i na njima razgovaramo o svemu: međuljudskim odnosima, razmatramo predloge i sugestije, itd. Dakle, to je vreme i mesto kada svi učestvujemo i gde zajedno možemo donositi neke krucijalne odluke. 

KoRSE: A kako neko može da postane član vaše zadruge, zadrugar? I zaposleni u bistrou ili bill ko drugi? Koliko ste otvoreni za to?

Filip: Prisustvo na najmanje šest sastanaka, i najmanje šest meseci rada u bistrou- to su jedini zahtevi. Upravo sada razgovaramo o tome da to pojednostavimo – da skratimo taj period. Mi nemamo velike zahteve, ali postoje drugi – prema postojećem zakonu svako ko ima lični dug ne može postati član zadruge. I to je glavni problem – kad smo želeli da se neki ljudi koje su ovde zaposleni priključe zadruzi, nisu mogli baš zbog toga.

KoRSE: Ovaj model odlučivanja koji praktikujete drugačiji je od uobičajenog modela u preduzećima. U današnjem svetu u kome su brzina, efikasnost i efektivnost mantre vođenja biznisa, često možemo da čujemo da, zato što je grupa ta koja donosi odluku, to odlučivanje traje duže. Bez obzira da li zaposleni jesu ili nisu bili pitani za mišljenje ili stav, i kakav stav i mišljenje uopšte imaju, u „klasičnim preduzećima“ imamo generalnog direktora, ili menadžera... koji odlučuje kako i šta će se raditi, i svi zaposleni se na kraju povinuju tome. To je mnogo brže, efikasnije... Kako se vaš model odlučivanja pokazao, kako utiče na vaše poslovanje i profit?

Filip: Pa, sve zavisi od kvaliteta tog generalnog direktora koji donosi odluke. Ili od kvaliteta ljudi koji donose kolektivne odluke. Mi ovde imamo nezavisnost u odlučivanju u svojim svakodnevnom  zadacima. Svako ko ovde radi ima neku individualnu odgovornosti, a prenosi neku od tih odluka na kolektivni nivo samo ako nije siguran kako da je sprovede, ili ukoliko tu odluku ne može doneti sam. Tako da mnogo odluka možemo doneti brzo, tokom samog rada. Očito da je ponekad dobro biti brz u donošenju odluka, ali ponekad je bolje razgovarati, kolektivno. Mislim da oba pristupa imaju dobre strane. Ali pored svega toga – demokratičnosti pristupa, otvorenog razgovora o problemima, dobrog osećaja i sigurnosti koji svi ovde imamo – što takođe utiče na produktivnost i dobrobiti ljudi uopšte – zadruge su mnogo stabilnije tokom kriza. To je dokazano mnogo puta – postoje razne studije o tome, a mi smo to mogli da testiramo i u poslednjih šest meseci. Puno znači to što više ljudi učestvuje u ovom poduhvatu, i što ga čine ljudi koji su međusobno čvrsto povezani i bistro doživljavaju kao nešto svoje, prema čemu imaju posebnu vrstu odgovornosti. Svi smo tokom KOVID-19 krize ostavili po strani sve drugo što smo radili i trudili se da spasimo ovo mesto – da nikoga ne otpustimo, tj. zadržimo posao za sve koji su ovde radili. I uspeli smo. To predstavlja glavnu razliku između zadruga i uobičajenih preduzeća gde su ljudi samo stavke u budžetu, a ne presudni deo kolektiva.

KoRSE: Baš sam hteo da te pitam o KOVID-19 krizi. Primetio sam da ste, na primer, započeli dostavu, zar ne? Ne sećam se da li ste je imali prošle godine. Bisto je takođe spremao puno obroka u saradnji sa nekim drugim sličnim preduzećima i inicijativama i delio ih beskućnicima. Ali pre toga, da li bi našim čitaocima u Srbiji mogao da opišeš kako je sada u Češkoj i Pragu? Kako je vaša Vlada reagovala na krizu, kako su građani reagovali, i kakva je trenutno situacija?

Filip: Da budem fer, iako bi mogli da kritikujemo Vladu Češke po mnogim pitanjima, mislim da smo imali jednu od najboljih reakcija u Evropi i reagovali smo vrlo, vrlo brzo. Do sada je bilo oko 14.000 zaraženih, a 350 je umrlo. Kada je proglašena pandemija nije se mnogo toga desilo, ali je onda u nedelju dana Vlada prvo zatvorila univerzitete, pa su ugostiteljski objekti mogli da budu otvoreni samo do 10 uveče, a ubrzo zatim i potpuno zatvoreni. Ova promena u vezi ugostiteljski objekata dogodila se za četiri dana, što je očigledno zakomplikovalo situaciju i vlasnicima i radnicima, ali i spasilo puno života. Na početku, u prve dve ili tri nedelje ulice su bile prazne. Sve je bilo prazno. Jedino što su ljudi mogli je da rade ili da budu sa svojim porodicama. Sada je sasvim drugačije, dosta se normalizovalo, lokali rade uobičajeno, samo u nekim izolovanim slučajevima – u nekim gradovima ili nekim preduzećima, posebno u jednom rudniku uglja – ima većih problema. Ali generalno se život brzo vratio u normalu. Mislim da u tom smislu imamo dobre rezultate. 

Napomena: Intervju sa Filipom je rađen 20. jula 2020, kada je situacija sa COVID-19 delovala stabilno. Međutim, krajem avgusta i početkom septmebra, situacija se zakomplikovala.

KoRSE: A što se tiče bistroa - kako ste se prilagodili? I kako je kriza uticala na vaše poslovanje - da li ste bili u mogućnosti da pokrijete sve troškove, isplatite plate, itd?

Filip: Što se nas tiče – započeli smo dostavu. Sećam se da smo morali da zatvorimo u subotu, da smo imali sastanak u nedelju kad smo i dogovorili da počnemo sa dostavom i od ponedeljka smo je radili. U suštini, nismo radili samo taj jedan dan. I postoji još jedna dobra stvar – Vlada je od početka krize uvela programe podrške. Možemo naravno tvrditi da su oni mogli više da učine, posebno za radnike, ali glavni cilj Vlade bio je da se stopa zaposlenosti održi što višom. Tako je uvela programe putem kojih su, suštinski, pokrivali preduzećima troškove plata da bi zadržali radnike. Na taj način su pomogli i radnicima i vlasnicima. Mi smo tu podršku iskoristili i to nam je pomoglo. Ali to je bilo sve što smo kao malo preduzeće mogli da iskoristimo. Postojale su neke mogućnosti da se od nacionalne banke dobiju beskamatni zajmovi, ali ti krediti su bili adekvatni za velika preduzeća, i bilo je teško da neko malo ili socijalno preduzeće dođe do njih. Na raspolaganju su bile milijarde i milijarde čeških kruna, ali sve su ih uzele najveće kompanije.

Ono što je nama pomoglo je naša zajednica. Otkad bistro posluje imamo projekat kroz koji dnevno delimo devet besplatnih obroka beskućnicima ili siromašnim ljudima. I to smo želeli da nastavimo posebno tokom krize kada je beskućnicima još teže da dođu do hrane i bilo čega drugog. Tako da smo se udružili sa jednom od najvećih nevladinih organizacija koja se bavi ovom temom, Nadeje. Oni imaju više skloništa za beskućnike, jedan samo tri ulice od našeg bistroa. Dogovorili smo se da ćemo tamo odnositi 15 obroka dnevno, i da ćemo to finansirati uz podršku građana. Pokrenuli smo malu kampanju preko naših društvenih mreža i preko nekih klasičnih medija i za tri nedelje smo uspeli da sakupimo dovoljno za 25 večera dnevno. Dakle, tokom najžešće krize, koja je u Češkoj trajala oko dva i po meseca, isporučili smo oko 1300 obroka a sve su ih finansirali građani. Ovo je pomoglo beskućnicima jer su imali obrok svaki dan, a pomoglo je i nama.

KoRSE: Hajde da razgovaramo o vašem kraju i zajednici u kojoj radite. Sećam se ste prošle godine govorili o džentrifikaciji i kako, između ostalog, želite da pomognete da ljudi koji žive u ovom kraju tu i ostanu. Možeš li mi dati malo više informacija o tome? I ko su uglavnom vaši gosti? U Prag dolazi na hiljade turista svakog dana, jesu li oni najčešči ili vaše komšije?

Filip: Pa i jedni i drugi. Na primer, sada dolazi manje turista nego što smo očekivali. Neki turisti tek sada počinju da dolaze u Prag, ali u prethodnih nekoliko meseci nije bilo ni jednog. Ali ipak je dosta ljudi dolazilo u Bistro. Zatim, tu je jedna zajednica, više politička i ideološka – levičari ili neki ljudi sa anarhističke scene. Ti ljudi, bez obzira gde žive, dolaze ovde zato što podržavaju ceo projekat i ideju uopšte. A tu su i ljudi iz bližeg ili daljeg komšiluka. Ta komšijska i ova politička ekipa se donekle mešaju jer u ovom kraju tradicionalno ima puno aktivista. Osim ljudi koji ovde žive i koji takođe dele naše ideje, doalze i drugi koji takođe ovde žive, ili rade. Takođe, ovde živi i puno beskućnika.

KoRSE: Vaša politika je da dajete fer plate, a da držite što niže cene tako da budu pristupačne i za lokalno stanovništvo i sve koji dolaze, zar ne?

Filip: Da. Ali moram priznati da je vrlo teško balansirati te dve stvari.

KoRSE: Baš to sam hteo da te pitam - kako to balansirate?

Filip: Mislim da ovde (u bistrou) još uvek imamo različita razumevanja “fer plata”, i koliko zapravo možemo da izdvojimo za plate. Prvo, svi u bistrou imamo iste prihode, to je nešto što smo tako postavili od početka. A radimo na tome da povećavamo plate. Da sa ovolikim platama živimo u nekom gradu, samo 100 kilometara od Praga, živeli bi mnogo opuštenije. Ali u Pragu kirije i cene uopšte konstantno rastu i to je nešto čemu se svakodnevno prilagođavamo. Zato i pripremamo novi projekat – želimo da pokrenemo sopstvenu proizvodnju veganske hrane i još nekih proizvoda. Mi to vidimo kao našu priliku za rast, i način da zaposlimo još ljudi, povećamo plate i unapredimo uslove rada. To je ono na čemu sada radimo. Ovaj bistro je mali, maksimalni kapacitet sedećih mesta je 60 ljudi, naša kuhinja je mala… Već smo dostigli svoj puni kapacitet, tako da bi ovo trebalo da bude način da se posao dalje razvije. 

KoRSE: Da li dobijate bilo kakvu podršku u vidu donacija, ili finansijsku i drugu podršku od države ili gradske administracije, ili živite samo od zarade?

Filip: Jedinu podršku države imali smo tokom KOVID-19 krize, kroz program koji sam ranije opisao. Takođe smo tokom poslovanja dobijali manje donacije: ponekad smo radili crowdfunding kampanje, pa su nam opet zajednica i naši prijatelji donirali. To je obično bilo oko 5 do 15 evra po osobi. Imali smo i donacije nekih kompanija ili fondacija i slično, ali to je uglavnom bilo na početku. Na primer, dobili smo oko 4.000 eura od kompanije T-Mobile putem kampanje u kojoj su građani na društvenim mrežama glasali da T-Mobile nama dodeli tu donaciju. Ukupno, donacije čine oko 5% našeg prihoda u poslednje 2 godine. Sve ostalo smo sami zaradili u Bistrou.

KoRSE: Stižemo do kraja intervjua, evo i poslednjeg pitanja: da li Vada ili gradske vlasti pružaju neku vrstu pogodnosti ili podrške socijalnim preduzećima uopšte? U pogledu oporezivanja, pokrivanja socijalnih davanja za zaposlene…?

Filip: Pa ne baš. Pre svega, nama je to veoma teško zbog birokratije i papirologije. Zatim, čak i kada smo razmišljali da apliciramo za finansijsku podršku od države, ispostavilo se da treba da uložimo deo sopstvenih sredstava. Na primer, kada smo planirali da otvorimo bistro, razmatrali smo da se prijavimo na konkurs za dodelu bespovratnih sredstava, ali nam je trebalo oko 5.000EUR samo da pripremimo dokumentaciju. I da tri meseca budemo bez prihoda, a da paralelno plaćamo kiriju, komunalije… Kao obezbeđenje kredita tražena je hipoteka nad nekretninama, a ljudi koji rade u ovom sektoru često ne poseduju nekretnine ili žive u njima pa zaista ne mogu da rizikuju da je izgube. Tako da je nekome poput nas zaista teško da dođe do tih sredstava. Sa druge strane, velike kompanije koje imaju svoje advokate, administrativno-finansijska odeljenja… mogu veoma lako da konkurišu za takvu podršku. Sada je taj program stopiran, tako da više ne postoji mogućnost konkurisanja za sredstva za pokretanje socijalnog preduzetništva. Umesto toga, Vlada je započela taj novi program sa Nacionalnom bankom za kamate od 0% i bez kolaterala, ali taj novac i dalje morate da vratite. Političari vole da govore o podršci, ali… U Pragu su, na primer, liberali i njihov pogled na ekonomiju je i dalje liberalan, a u njemu je vrlo malo prostora za potrebe ljudi.

Na žalost, ovaj razgovor nije vođen uz veganski hot-dog s hranolkami a salátem i velikom čašom Chříč-a (piva koje, uzgred-budi-rečeno, proizvodi pivara koja zapošljava osobe sa invaliditetom). Vođen je online i uz kafu, ali prijatno je barem virtuelno biti ponovo pod strečom. Svi smo pojedinačno vredni, zaslužujemo sva prava i imamo odgovornosti, a Streča nam pokazuje da ćemo društvo pre učiniti boljim i pravednijim kada delujemo kolekivno i verujemo u sebe i druge.

Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta “Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji” koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

Podelite tekst na društvenim mrežama

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

Filip Hausknecht, bistro Streča iz Praga: Demokratsko odlučivanje za produktivnost u socijalnom preduzeću i dobrobit ljudi Dalje

Blog_ko i kako upravlja socijalnim preduzećima

KO I KAKO UPRAVLJA SOCIJALNIM PREDUZEĆIMA?

Kada čujete termin “socijalno preduzeće”, šta prvo pomislite? Zapošljanje marginalizovanih grupa? Prirodni voćni džemovi i sokovi? “Pa zar nismo završili sa tim socijalizmom!?” NGO koji koristi krivine i rupe u zakonu? Preduzeće koje vodi računa o životnoj sredini? Demokratsko upravljanje? Ne-ne, niste pomislili na demokratsko upravljanje. 

U novom blogu iz kategorije Učimo o socijalnom preduzetništvu pričamo o tome šta je demokratsko upravljanje i učestvovanje u odlučivanju i zašto je važno za socijalno preduzetništvo.

Šta je demokratsko upravljanje?

Demokratsko upravljanje je jedno od ključnih karakteristika socijalnih preduzeća; odnosno, socijalna preduzeća su definisana, između ostalog, demokratskim upravljanjem/participativnim odlučivanjem (demokratsko odlučivanje i participativno upravljanje nisu sinonimi, ali o terminološkim razlikama neki drugi put). Definicija socijanog preduzetništva ima mnogo. Na primer, u jednoj studiji o hrvatskom sektoru socijalnog preduzetništva iz 2013. godine utrvrđeno je da ih je čak 49! I u Srbiji je, kao i drugde, u opticaju dosta definicija (svaki donator ima svoju, zar ne?), ali među većinom aktera koji se bave podsticanjem razvoja i promocijom socijalnog preduzetništva prihvaćena je definicija koncepta socijalnog preduzeća na koju se oslanja i Evropska unija, odnosno Inicijativa za socijalno poslovanje.

Po toj definiciji, socijalna preduzeća: 
1. Prihod ostvaruju prodajom roba ili usluga, tj. učešćem na tržištu
2. Povod za njihovu ekonomsku aktivnost jeste društveni cilj koji doprinosi opštem dobru, odnosno rešavanje nekog društvenog problema, a ne sticanje profita kao kod “klasičnih” preduzeća. Socijalna preduzeća naravno žele da ostvare što veći profit, ali:
3. Profit se u najvećoj meri reinvestira sa namerom da doprinose društvenom cilju/misiji preduzeća (a ne uvećanju bogatstva vlasnika kapitala)

Zasnovana su na principima demokratskog upravljanja i/ili principima participativnosti i/ili su usmerena na ostvarenje socijalne pravde.  

I u predlogu Zakona o socijalnom preduzetništvu koje je civilno društvo 2019. godine izradilo i uputilo nadležnom ministarstvu, kao jedno od (sedam) načela definiše se načelo participativnosti “…koje podrazumeva da zaposleni u socijalnom preduzeću, koje je taj status steklo… imaju svog predstavnika u organu uprave socijalnog preduzeća, koji aktivno učestvuje u upravljanju tim pravnim licem u skladu sa ovim zakonom.” U tom predlogu zakona se, u Članu 15, bliže određuje kako socijalno preduzeće ispunjava ovo načelo: “Upravljanje socijalnim preduzećem mora biti uređeno… tako da obezbeđuje demokratsko odlučivanje (participativno upravljanje), odnosno uključivanje u kolektivni organ uprave tog pravnog lica najmanje 1/3 lica koja nemaju izvršne funkcije u pravnom licu, a koji su predstavnici: 

  1. Zaposlenih pripadnika ranjivih društvenih grupa… ili 
  2. Korisnika proizvoda i usluga socijalnog preduzeća… ili 
  3. Svih zaposlenih…”

Pošto definicija demokratskog odlučivanja ima mnogo, baš kao i definicija socijalnog preduzeća/preduzetništva, hajde da kao neku radnu definiciju koristimo ovaj predlog koji smo skovali u predlogu zakona.

Kakvi su preduslovi za primenu principa demokratskog upravljanja?

Iako je, dakle, demokratsko odlučivanje jedno od ključnih obeležja socijalnog preduzeća, ono se retko kad ističe, za razliku od drugih karakteristika. I što je još važnije, retko se praktikuje. Postoje barem tri razloga zašto je demokratsko upravljanje važno. Pre nego što ih navedem i objasnim, hajde da se vratimo malo u prošlost, oko 130 godina.

Participacija u radnim organizacijama uopšte dugo je predmet interesovanja različitih istraživača. Prvi obuhvatniji napor da se bolje razume svet rada i radnih odnosa desio se krajem XIX veka u Engleskoj (ako želite da saznate više preuzmite pdf dokument ovde). Tradicija različitih stepena i oblika participacije u odlučivanju je posebno zanimljiva u Republici Srbiji i ostalim državama nastalim na ruševinama Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Radničko samoupravljanje je u SFRJ, od pedesetih pa do kraja osamdesetih godina XX veka bilo dominantno u odnosu na druge modele. Danas se na radničko samoupravljanje gleda kao na prevaru i propali, bezuspešni model. Sa druge strane, sada smo otišli u drugu krajnost: participacija radnika danas je minimalna, a radnička prva se sužavaju sa svakim novim zakonom koji reguliše ovu sferu (za ovu i srodne teme je najbolje da čitate Maria Reljanovića). 

Preduslovi baš nisu podsticajni za razvoj socijalnih preduzeća, posebno demokratskog upravljanja (ne samo u socijalnim preduzećima, nego i u preduzećima uopšte), a i društveno-politička klima i praksa je takva da se moć i odlučivanje centralizuju, a prostor za participaciju sužava.

Tri seta razloga u korist demokratskog upravljanja

Ipak, demokratsko odlučivanje jeste značajno, i najčešće se navode tri vrste argumentacije u njenu korist (mada se te različite argumentacije na više mesta dodiruju i preklapaju):

  1. Humanistička argumentacija podrazumeva da demokratsko odlučivanje doprinosi ličnom razvoju i zadovoljstvu poslom pojedinaca, i povećava ljudsko dostojanstvo.
  2. Pragmatična argumentacija je usmerena na produktivnosti, odnosno tvrdi da šire učestvovanje u odlučivanju uvećava efikasnost (radne) organizacije.
  3. Emancipatorska argumentacija polazi od toga da demokratsko odlučivanje preraspodeljuje društvenu moć i proširuje „tekovine“ političke demokratije i na radna mesta. Pitanje koje se ovde postavlja je – ako demokratiju vrednujemo kao najbolji sistem društvenog uređenja, kao vrednost po sebi, zašto je ne primenjujemo i u radnim organizacijama? 

Ovu podelu i njenu kasniju razradu lepo je predstavio prof. Dušan Mojić u knjizi “Organizacije i (post)moderno društvo” koju je objavila Čigoja štampa 2014. godine, i veći deo je preuzet odatle.

Humanistička argumentacija

Prvi set razloga, “humanistički”, usmeren je na pojedinca, i njegovo lično oslobađanje i razvoj, i verujem da je najčešći i najrazumljiviji socijalnim preduzećima.
Većina socijalnih preduzeća kod nas usmerena je na poboljšanje položaja neke diskriminisane grupe. Na primer, kroz zapošljavanje pripadnika te grupe, socijalno preduzeće doprinosi njihovom ekonomskom osnaživanju. U jednom od ranijih intervua, Jelena Hrnjak iz organizacije Atina objasnila je kako to radi Bagel bejgl i zašto je ekonomsko osnaživanje ključno da žene žrtve nasilja izađu iz tog kruga i započnu izgradnju života kakav zaslužuju. Kroz participaciju u odlučivanju razvija se samopouzdanje, vraća dostojanstvo i osećanje kompetenosti. Većina nas je polaskana i voli da bude pitana za mišljenje – to znači da smo uvažavani i cenejni, odnosno prihvaćeni, i da smo deo zajednice ili (užeg ili šireg) društva – bio to radni kolektiv, komšiluk, grad ili država. A ako se neka odluka sprovede zato što smo mi tražili ili predložili da se baš tako sprovede, onda osećamo da imamo moć, i da i od nas nešto zavisi. A to je važna i oslobađajuća spoznaja. Posebno za nekoga ko je dugo, ponekad ceo život, bio tretiran i uveravan da vredi manje od drugih. A kada se učestvovanje u odlučivanju u socijalnom preduzeću “uvežba”, možda se počne praktikovati i u široj zajednici? Ova veza između demokratskog odlučivanja u socijalnom preduzeću i u nekoj drugoj, široj zajednici je mesto preklapanja sa trećim setom argumenata, ali idemo redom.

Pragmatična argumentacija

Samoaktualizacija, samopouzdanje, zadovoljstvo poslom… sve ovo se može posmatrati i krajnje praktično – svako ko se oseća dobro na poslu biće motivisaniji za rad, a samo socijalno preduzeće će biti efikasnije. To pak znači više profita za ulaganje u društvenu misiju. Ima puno razloga koji idu u prilog tezi da participacija znači veću efikasnost i generalno bolje obavljanje posla, i da će ceo radni kolektiv sarađivati bolje i biti produktivniji.

U klasičnoj postavci menadžeri vs. zaposleni, ili oni koji odlučuju vs. oni koji izvršavaju, šire učestvovanje u odlučivanju može dati različite rezultate:

  1. Participacija može za posledicu imati bolje odluke – zaposleni često imaju informacije koje nedostaju menadžerima. 
  2. Zaposleni će radije primeniti odluke u čijem su donošenju i sami učestvovali nego one koje su im prosto nametnute „odozgo“. Ne samo da oni znaju bolje šta se od njih očekuje, nego će ih i učešće u odlučivanju obavezati. 
  3. Psihološka istraživanja su pokazala da se često motivacija povećava postavljanjem ciljeva tokom participativnog donošenja odluka. 
  4. Participacija može poboljšati komunikaciju i saradnju; zaposleni međusobno mogu koordinisati aktivnosti drugih i time uštedeti vreme menadžmentu. 
  5. Rasprostiranjem (širenjem) iskustva rešavanja problema od strane zaposlenih, participacija može olakšati proces organizacionog učenja. 
  6. Podređeni koji učestvuju u odlučivanju mogu nadgledati sami sebe, olakšavajući posao menadžera. 
  7. Zajednička participacija zaposlenih i menadžera u rešavanju problema može poboljšati odnose zaposlenih i menadžera u celini. 
  8. Na ličnom nivou, zaposleni mogu naučiti nove veštine uz pomoć participacije; liderske mogućnosti se mogu lako prepoznati i razviti.

Emancipatorska argumentacija

Poslednji set argumentacije je najširi. On se ne fokusira toliko na pojedinca koji se kroz učestvovanje u odlučivanju osnažuje, kao u prvom setu; niti se fokusira na radnu organizaciju, u našem slučaju socijalno preduzeće, i to koliko šire učestvovanje može da doprinese većoj produktivnosti i efikasnosti, kao u drugom setu “pragmatične” argumentacije. Ovde je fokus na odnos moći, odnosno na činjenicu da su tradicionalni autokratski odnosi nepravedni i u neskladu sa vrednostima demokratskog društva, a dominantni u preduzećima, pa i socijalnim preduzećima. Parafraziraću pitanje koje sam i malopre pomenuo – zašto ne bi imali više demokratije u preduzećima, ako je demokratija vrednost kojoj težimo i koju branimo u našim republikama i gradovima?

Ovde stvari posmatramo, za razliku od prethodna 2 seta argumentacije, šire i dublje. Na svojim radnim mestima, uključujući tu naravno i socijalna preduzeća, provodimo često više vremena nego kod kuće sa porodicama ili u drugima zajednicama, organizacijama, grupama kojima pripadamo. Čak i ako u njima ne provodimo više vremena, u njima zarađujemo za svoj i život svojih porodica. U njima stvaramo ekonomsku vrednost (sve što proizvedemo, bilo materijalno ili apstraktno, ima ekonomsku vrednost). Na kraju, kroz njih se prelama ekonomska moć, a samim tim i politička; odnosno, politička moć bazira se na ekonomskoj, pa to znači da je za postizanje suštinske demokratije u društvu neophodna pravičnija raspodela ekonomske moći. Kako od delovanja socijalnog preduzeća korist imaju vlasnici/osnivači, zaposelni, ciljene grupe (ukoliko socijalno preduzeće radi sa, tj. pruža usluge nekim specifičnim ciljnim grupama), lokalna zajednica u kojoj socijalno preduzeće deluje, al i šire društvo sa obzirom na zeleni, ekološki aspekt rada socijalnih preduzeća (o kojem ćemo tek pisati), onda se očekuje i da odlučivanje uključuje i šire društvene grupe (setite se da se u gore citiranom Članu 15. predloženog zakona spominju i pripadnici ranjivih društvenih grupa, korisnici proizvoda i usluga, zaposleni…). 

 

Polazište da demokratije nema bez proširivanja demokratskog upravljanja na preduzeća, polje je ekonomske demokratije. Ključno pitanje za socijalna preduzeća je kako ona shvataju, doživljavaju i praktikuju demokratsko upravljanje? Koja argumentacija im se čini najbližom, ili postoji neka druga zbog koje praktikuju demokratsko upravljanje? Ili ga ne praktikuju i imaju jasnu argumentaciju zašto to ne čine? Jer svaki argument iznešen ovde ima i svoj antipod.

Praktikovanje demokratskog upravljanja i participacije u odlučivanju su razne. Ostaćemo u ovoj temi još malo, pratite nas jer spremamo zanimljiv intervju sa socijalnim preduzećem koje je od samog početka usvojilo princip i trudilo se da odluke donosi demokratski. I odlično im ide!

Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta “Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji” koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

Podelite tekst na društvenim mrežama

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

KO I KAKO UPRAVLJA SOCIJALNIM PREDUZEĆIMA? Dalje

Blog_podrška poljoprivrednicima, vrtlari

Branislav Sekulić, Vrtlari: Želimo da podržimo mlade poljoprivrednike u njihovoj misiji da ostanu na selu i napreduju

Kroz svoje poslovanje, socijalna preduzeća rešavaju neki od društvenih ili ekoloških problema koja su prepoznala kao bitna i njima lično važna. Neka od njih bave se kulturnim pitanjima, neka pružanjem socijalnih usluga a neka su više orjentisana ka temama zaštite životne sredine, upravljanja viškovima otpada, hrane itd. Sve više socijalnih preduzeća u našoj zemlji okreće se ka tome da  osnaži i pomogne stanovništvo na selima, mala poljoprivredna gazdinstva, mlade poljoprivrednike i žene poljoprivrednice. Poljoprivreda kao grana privrede sa ogromnim potencijalom u našoj zemlji, istovremeno je i jedna od najnesigurnijih profesija jer poljoprivrednici često ne mogu da obezbede stabilan otkup svojih proizvoda po fer uslovima. Kada tržište diktira cenu i uslova otkupa, mnogi od njih na kraju za svoju sirovinu i proizvod ne dobiju odgovarajuću naknadu koja odgovara trudu, vremenu i materijalu koji su uložili. Takođe, dodatni problem stvara se kada svojim sirovinama ne odgovore na neki od zahteva velikih otkupljivača i kada se sirovina koja ne nađe svog kupca uništava i baca. Ovakva pozicija navodi sve više ljudi da napuste ruralne krajeve i svoja poljoprivredna gazdinstva, a pogotovo mlade ljude što dovodi do “gašenja” naših sela.

Pisali smo o tome šta je “socijalno u socijalnom preduzetništvu”, kao i “kakav je položaj socijalnih preduzeća u mejnstrim ekonomiji”. U ovom intervjuu razgovarali smo sa preduzetnikom koji je zajedno sa svojom porodicom pokrenuo socijalno preduzeće čiji je glavni cilj – zadržati mlade na selu i ponuditi im novu perspektivu u poljoprivredi. O kooperaciji sa malim poljoprivrednicima, o tome kako pomiriti rast prodaje i principe odgovornog poslovanja i tome koliko su daleko stigli za ove 4 godine razgovarali smo sa Branislavom Sekulićem, direktorom i osnivačem socijalnog preduzeća Vrtlari iz Malog Iđoša.

Kroz spoj moderne tehnologije i tradicionalne recepture, ovo preduzeće proizvodi  gotove proizvode od voća i povrća kao što su: sokovi od paradajza i brokolija, ajvar, džemovi i slatko. Za samo 4 godine poslovanja, uspeli su da u domaćim okvirima postanu prepoznatljivi po svom kvalitetu, dizajnu i zalaganju za male poljoprivrednike. Sve ovo na kraju je njihove proizvode odvelo čak do polica američkih prodajnih lanaca i danas su domaće socijalno preduzeće koje svoje proizvode izvozi na preko 10 stranih tržišta.

KoRSE:Zdravo! Kako je došlo do toga da posao u državnom sektoru zameniš privatnim biznisom i upustiš se u izradu domaćih proizvoda kao što su džemovi, ajvar, sokovi itd.?

Branislav: Nekada nije stvar u našem izboru, već u situaciji i okolnostima u kojima se nađemo. Ja sam završio ekonomiju i školovan sam od novca sa Poljupca – porodičnog poljoprivrednog gazdinstva koje se bavi uzgojem i preradom voća i povrća. Uvek smo i mi deca  bili uključeni u poslove na imanju ali nikada nisam pomišljao da je to posao kojim ću se baviti. U međuvremenu sam  promenio više profesija ali je na kraju prevagnula poljoprivreda i  sve ono što su roditelji usadili u mene. Sa druge strane, kao ekonomista želeo sam da dokažem da ogromna perspektiva naše poljoprivrede leži u izvozu kvalitetnih proizvoda a ne samo sirovina. Jedino na taj način, po mom mišljenju,  poljoprivreda ima smisla. Jedno vreme, paralelno sam radio u javnom sektoru i gradio viziju svog preduzeća zajedno sa svojom suprugom i porodicom a onda sam pristupio realizaciji. I evo 4 godine kasnije, Vrtlari se nalaze na policama prodavnica u preko 10 zemalja. Jako smo ponosni na ovu činjenicu jer smo tako dokazali da imamo šta da ponudimo svetu.

KoRSE: Koja je to društvena misija Vrtlara i šta vas izdvaja od drugih preduzeća koja se bave proizvodnjom gotovih proizvoda od voća i povrća?

Branislav: Naša misija je da pokrenemo mlade ljude da se vrate na sela i da iskoriste različite resurse koje im stoje na raspolaganju, a tu ne mislim samo na poljoprivredu već i na druge delatnosti kojima će se unaprediti život ljudi u Srbiji i perspektiva mladih. Ova pandemija je na neki način pokazala da je na selu spas. Čim smo pokrenuli firmu pokušali smo da se okrenemo mladim ljudima tako da su naši radnici mladi ljudi sa sela ali i žene starije od 50 godina. Uspeli smo da okupimo oko sebe više od 30 poljoprivrednih gazdinstava koja nas snabdevaju sirovinama tokom sezone i sa kojima sada imamo definisanu kooperaciju i odnos koji se zasniva pre svega na partnerstvu i međusobnom poštovanju.  U toku godine mi preradimo u našem pogonu preko 250 tona različitog voća i povrća koje kupimo od kooperanata. Prema analizama koje smo radili na ovaj način pozitivno utičemo na preko 300 ljudi u našem okruženju na šta smo zaista jako, jako ponosni.

Takođe jedan deo naše društvene misije direktno je okrenut ka malim proizvođačima hrane. Kroz udruženje Varjača koje okuplja skoro 100 malih proizvođača iz Vojvodine, u partnerstvu sa gradom Novi Sad i Pokrajinskim sekretarijatom za poljoprivredu obezbeđujemo nastup za više od 40 izlagača u oblasti proizvodnje hrane na sajmu poljoprivrede u Novom Sadu. Ovaj sajam je najveća poljoprivredna manifestacija u zemlji i velika međunarodna smotra te je zato  jako važno proizvođačima da se ovde predstave.  Sa druge strane mnogima je to nedostižno zbog visoke cene  izložbenog prostora. Mi im zato pokrivamo  troškove izlaganja, transporta, brendiranja i  marketinga i tako pomažemo da predstave svoj proizvod široj publici. Hala u kojoj se predstavljaju mali proizvođači nosi naziv Vojvodina Gastro Region i ona je zaista duša sajma i mesto gde se predstavlja ono najbolje iz Vojvodine. Pored toga, u okviru ove hale organizujemo i edukativni program – radionice, predstavljanje malih proizvođača, panele stručnjaka u oblasti privrede i poljoprivrede. Takođe pokušavamo da budemo njihov kontakt sa donosiocima odluka i da ih na neki način zastupamo pred onima koji imaju moć da donose odluke koje će poboljšati generalno stanje agrobiznisa u našoj zemlji.

Pre godinu otvorili smo i deli shop u Novo Sadu pod nazivom –The Mother i pod sloganom Ljubi te majka. Ovde se prodaju visokokvalitetni domaći proizvodi čime smo omogućili još jedan kanal prodaje i promocije za sve male proizvođače. Tako smo povećali njihovu vidljivost i približili ih većem broju kupaca, i stranih i domaćih. Velikom broju proizvođača, nakon plasmana u našem shopu, prišli su ljudi iz inostranstva koji su probali njihove proizvode i ponudili im izvoz na strano tržište. To je divna priča koje je sad takođe ugrožena ovom pandemijom ali se nadam da ćemo se svi zajedno oporaviti od toga. 
Takođe sprovodimo i više projekata u saradnji sa Univerzitetom u Novom Sadu i sa Tehnološkim fakultetom. Između ostalog organizujemo studentske vizite  gde nekoliko puta godišnje studenti dođu u posetu našem pogonu kako bi videli u praksi šta podrazumeva proizvodnja hrane. Takođe smo i partneri na novom naučnom projektu koji sprovodi ovaj fakultet a radi se o inovaciji u poljoprivredi.

KoRSE: Vrtlari su jedan od domaćih brendova i jedino socijalno preduzeće čiji se proizvodi mogu naći na policama velikih hipermarketa širom Amerike. Koji koraci su vas odveli do ovako uspešnog plasmana na strano tržište? Koji je vaš recept za uspeh koji biste podelili i sa drugim socijalnim preduzetnicima?

Branislav: Nakon što smo postavili proizvodnju, izbrendirali se i  zaokružili kapacitete, trudili smo se da iskoristimo svaku moguću šansu za dalji razvoj i edukaciju– konkurisali smo na razne projekte, prolazili veliki broj obuka itd. Upravo nam se tako preko USAID-a  ukazala prilika da nastupimo na najvećem sajmu delikatesne hrane u Njujorku.  Iako smo imali veoma kratak rok za pripremu tj. samo 40 dana za pripremu materijala, prevođenje ambalaže, registraciju i dobijanje dozvole za izvoz uzoraka u Ameriku, na kraju smo uspeli da na veoma kvalitetan način predstavimo naše proizvode na sajmu. I upravo je taj kvalitet ono što nas je izdvojilo –  proizvodi bez aditiva, konzervansa, veštačkih boja i aroma. Zatim dobro pakovanje, fleksibilnost da se prilagođavamo zahtevima kupca sa kojima smo ušili u pregovore i konkurentna cena. Na sajmu smo i upoznali  čoveka iz Filadelfije  koji je postao naš distributer za čitavo Američko tržište. Pregovori sa njim bili su veoma naporni i detaljni u smislu standarda i zahteva koje je trebalo da ispunimo da bismo se našli na tom tržištu. U jednom trenutku mislili smo da nećemo uspeti ali bili smo uporni i nakon 8 meseci pregovora prvi kontejner sa našim proizvodima poslat je za Ameriku. 

To je za nas tada bilo prilično nestvarno.  Sada već uveliko izvozimo ceo kontejner proizvoda u preko 400 prodavnica širom Amerike – u delikates prodavnice i premijum lance gde se prodaje visokokvalitetna hrana. Pored kvaliteta proizvoda, jako bitna dodatna vrednost Vrtlara jeste naša društvena misija koju i naši kupci i naš distributer prepoznaju. Oni su odlučili  ne samo da kupe naš proizvod već i da podrže priču koja stoji iza njega što nam omogućava da naš sok od paradajza prodajemo po ceni koja je viša od prosečne za taj proizvod u Americi. Tamo je društvena misija  i odgovorno poslovanje, mnogo više na ceni nego kod nas, i kod kupaca i kod distributera. To je ono što je pored kvalitetnog proizvoda i privuklo našeg distributera da odabere nas, jedno socijalno preduzeće iz Srbije.

KoRSE: Mikro, mala a naročito socijalna preduzeća suočavaju se sa različitim problemima u poslovanju u Srbiji. Aktuelna pandemija dodatno je ugrozila likvidnost i radna mesta privatnog sektora. Koji su to ključni problemi sa kojima ste se do sada suočili i koji vid podrške smatraš da je neophodan a nedostaje, kako bi se postigao stabilan rast i razvoj sektora?

Branislav: Pandemija nikome nije bila deo biznis plana. Ali ono što država može da uradi i sada i inače jeste da podstiče izvoz domaćih proizvoda u inostranstvo. Takođe, jako je važno pomoći likvidnost malih i srednjih preduzeća jer smo zbog pandemije izgubili čitav jedan kanal prodaje a to je horeca (hoteli, restorani i kafei). Mi sada taj kanal prodaje pokušavamo da nadoknadimo tako što razvijamo direktan odnos sa kupcima nudeći im besplatnu dostavu naših proizvoda širom Srbije.
Najveći izazov tokom ove 4 godine za nas bio je opstati. Iako nam konstantno raste prodaja i broj zaposlenih, i dalje su naš najveći izazov finansije i održavanje cash flow-a. Kroz sve ove godine mnogo su nam pomogli projekti i edukacije GIZ-a, Smart Kolektiva, USAID-a i dobronamerni saveti ljudi koje smo sretali. Napomenuću neke od problema sa kojima se suočavaju mali proizvođači a jedan od njih su veliki lanci kao kanal prodaje. Sa jedne strane jako su važni za vidljivost i pozicioniranje malih proizvođača ali sa druge strane odnos koji imaju prema malim i mikro proizvođačima bi trebalo da bude podsticajniji. Na primer, jako bi značilo ukoliko ne bi naplaćivali ulistavanje preduzećima koja se bave proizvodnjom domaće hrane i onim preduzećima iza kojih stoji neka društvena misija. Takođe, ono što sada stvara problem “malima“ u velikim lancima jesu i rokovi plaćanja koji su suviše dugi i koji su za njih isti kao i za velike multinacionalne kompanije. Jednostavno postoji mnogo aspekata poslovanja – od pozicioniranja, plaćanja itd. u kojima se veliki lanci ponašaju prilično surovo ne vodeći računa o tome ko je koliki i ko šta radi.

Pre samog ulaska u velike lance, problem za mnoge jesu izvori finansiranja jer za male proizvođače pa i za socijalna preduzeća ne postoji pravo razvojno finansiranje. Ako gledamo državu, ona podstiče razvoj mikro i malih preduzeća ali uz ozbiljan kolateral – što znači da morate da imate jemca ili hipotekarno/bankarsko  obezbeđenje. Sa druge strane, odnos banaka prema malima proizvođačima je veoma komercijalan i sa veoma zategnutim sistemom finansiranja. Nakon veoma zamorne i dugotrajne birokratske procedure, vrlo često dobijamo odgovor da ne ispunjavamo uslove za dobijanje kredita, a on je nam npr. veoma potreban za održavanje likvidnosti ili za investiciju koju smo planirali. U teoriji, svi kažu kako treba podsticati i podržavati male proizvođače ali u praksi to izgleda drugačije i prostor za manevrisanje malog proizvođača je veoma skučen. Na kraju ste oslonjeni na sebe, svoju porodicu, saradnike i zajednicu poljoprivrednika koja raste zajedno sa vama.

KoRSE: Od samog početka pandemije, Vrtlari su bili pokretači i učesnici mnogih solidarnih akcija. Na koji način tokom celog ovog perioda podržavate svoju zajednicu, sugrađane ali i svoje kupce širom zemlje?

Branislav: Prosto smo gledali šta se dešava oko nas i poželeli smo da podržimo sve medicinske radnike, službenike i prodavce u Vrbasu koji su bili na “prvoj liniji fronta”.  Tako smo sa udruženjem Empata pokrenuli akciju Jedno srce. Jedan grad tokom koje smo podelili simbolične poklone i paketiće – proju, domaći sok, cveće itd. Želeli smo da skrenemo pažnju na to šta rade i da ih podržimo.

Pored toga, od kada je počela epidemija u našoj zemlji, pokrenuli smo akciju besplatne dostave. Hteli smo da se prilagodimo našim kupcima i pomognemo im, pogotovo starijim ljudima. Učinili smo to da naši proizvodi dođu do njihovih vrata i da ih to ne košta ništa.

KoRSE: Jedno od uverenja koje verovatno mnogi imaju a tiče se odgovornog poslovanja kakvo je vaše, jeste da pred povećanjem proizvodnje i širenjem tržišta, odgovornost i pravičnost u poslovanju postaju nepomirljivi sa povećanjem profita. Kakvo je vaše iskustvo na ovu temu?

Branislav: Iz perspektive poslovanja tokom ove 4 godine, mogu reći da se u poslu opstajete samo ako imate nešto što vas motiviše više od profita. U trenutku kada profit postane glavni cilj, onda valjda više nismo proizvođači nego trgovci. Sve faze razvoja, sav uloženi trud, svi padovi i pobede vežu čoveka za ovakvu firmu i za jedan potpuno drugačiji način poslovanja i pristupa poslu. Shodno tome, ciljevi se onda prilično promene a tako je bilo i u  našem slučaju. Specifičnost socijalnih preduzeća je u tome što sa uvećanjem proizvodnje i profita raste i vaša socijalna misija – njen obuhvat, efekti i intenzitet se umnožavaju. Profit i odgovorno poslovanje ovde ne isključuju jedno drugo. Kada ljudi čuju na koji način radite, koji su vaši principi poslovanja od kojih ne odstupate, sami vam prilaze i nude partnerstvo a tako se onda uvećava i vaš biznis. Odličan primer za to je saradnja koju smo ostvarili sa organizacijom Evo Ruka, udruženjem roditelja i prijatelje dece sa smetnjama u razvoju. Mi za njih proizvodimo džemove i ajvare, a oni kroz prodaju tih proizvode obezbeđuju novac za održivost organizacije, dnevnog centra i za svoje aktivnosti. Svaki dan je šansa da se učini nešto dobro a mi takve šanse ne propuštamo.

KoRSE: Šta za Vrtlare znači partnerski odnos sa malim poljoprivrednicima?

Branislav: Za nas je partnerstvo sa malim poljoprivrednicima jedina mogućnost opstanka. Mi želimo da rastemo zajedno sa njima  i želimo da podržimo te ljude jer su oni posvećeni, odgovorni i imaju misiju da ostanu na selu i na poljima. Njihova proizvodnja  daje nam onaj kvalitet i tradicionalni ukus  koji nas izdvaja od konkurencije. Odnos koji imamo sa preko 30 poljoprivrednih gazdinstava zasniva se na kooperaciji. Kooperacija funkcioniše tako što na početku sezone mi njima  obezbedimo određena sredstva kao i znanje i  zaštitu. To znači da svakom od njih dodelimo zaštitara – to je osoba koja nadzire njihovu proizvodnju kako bi krajnja sirovina bila bezbedna i kvalitetna. Nakon sezone branja otkupljujemo tu sirovinu od  njih po fer cenama koje su mnogo bolje od onih tržišnih. Time smo smanjili rizik koji za njih nosi tržište i predupredili one strašne slike koje gledamo svake godine, kada jedan deo poljoprivrednog uzgoja propadne – malina, višnja, a ove godine se uveliko bacaju tone i tone paradajza. Mi pokušavamo da dođemo do tih ljudi, da ih uputimo na preradu i na kooperaciju kako bi stabilizovali svoju proizvodnju i što manje zavisili od špekulativnih otkupnih cena i toga šta se dešava na tržištu. Razvijamo takav odnos da se nađemo jedni drugima u izazovnim situacijama – oni će sačekati nas kada imamo nekih finansijski problema a sa druge strane mi ćemo im se naći u situaciji kada im je ugrožena finansijska likvidnost. To je uzajamno poštovanje i razumevanje.

Kada sam prvi put radio otkup šljive, poučen iskustvom svojih saradnika i prijatelja otišao sam na lice mesta da se uverim u kvalitet robe. Kada sam stigao na imanje ispostavilo se da je čovek koji je proizvođač šljive osoba sa invaliditetom. Mnogo godina pre toga na radnom mestu u fabrici izgubio je ruku. Od tada su taj čovek i njegova porodica naši stalni kooperanti od kojih kupujemo šljivu za pekmez po ceni koje je pravična a ne tržišno orijentisana. Tu sam shvatio koja je misija Vrtlara u odnosu na male proizvođače.

KoRSE: Prošlog meseca Vrtlari su proslavili 4 godine svog postojanja. Iz ove sadašnje perspektive, koje poslovne i društvene rezultate i uspehe bi izdvojio kao najvažnije i vama najdraže?

Branislav: Najlepši deo našeg posla je ta zajednica koja je izrasla sa nama i uz nas – naši poljoprivrednici, saradnici, kupci. Kada dobijemo fotografije dece čija su lica umrljana našim džemom, znam da radim pravu stvar. Kupci imaju velika očekivanja ali i veliko poverenje u nas. Kada smo se prvi put ulistali u jedan veliki lanac svi smo se rasporedili po objektu i čekali da vidimo hoće li neko kupiti naše proizvode. I kada sam video ruke jedne starije gospođe kako poseže za našim sokom od paradajza  radovao sam se kao malo dete, čak i više nego kad smo kasnije imali veće poslovne uspehe. To su te male pobede koje se pamte čitav život i teraju nas da i u ovakvim kriznim momentima ne posustajemo.

Ukoliko ste radoznali da čujete priče socijalnih preduzetnika i preduzetnica u Srbiji, pratite naš blog segment „Pričamo sa socijalnim preduzećima“, a ukoliko vas zanima koje sve proizvode i usluge socijalna preudzeća u Srbiji proizvode i pružaju, posetite našu Bazu socijalnih preduzeća.

Koalicija za razvoj solidarne ekonomije pokrenula je prvi blog o socijalnom preduzetništvu u Srbiji u okviru projekta “Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji” koji se realizuje u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

Podelite tekst na društvenim mrežama

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

Branislav Sekulić, Vrtlari: Želimo da podržimo mlade poljoprivrednike u njihovoj misiji da ostanu na selu i napreduju Dalje

COVID-19 kriza je ispit koji socijalna preduzeća u Srbiji uspevaju da polože

U sredu 19. avgusta održane su prve online Konsultacije sa socijalnim preduzećima – okvir za razvoj sektora i iskustvo COVID-19 krize u organizaciji Koalicije za razvoj solidarne ekonomije. Konsultacije su održane sa ciljem izveštavanja sektora socijalnih preduzeća o daljem razvoju prilika za unapređenje i usvajanje predloga Nacrta zakona o socijalnom preduzetništvu iz 2019. godine, o novim aktivnostima koje se sprovode sa ciljem promocije rada i društvenih misija socijalnih preduzeća u Srbiji i trendovima i isksutvima socijalnog preduzetništva tokom COVID-19 krize na globalnom nivou.Predstavnici i predstavnice socijalnih preduzeća podelili su iskustva nastala tokom prvog talasa krize i uvođenja vanrednog stanja od marta do maja meseca, koje je blokirao privređivanje, ali i pouke koje su stekli tri meseca nakon ukidanja vanrednog stanja.

Kriza je bila ispit za sva socijalna preduzeća, koliko je važno da se doprinese zajednici, bez obzira da li postoji prilika za sticanje profita ili ne.
U velikoj meri je uočena prilagodljivost socijalnih preduzeća okolnostima krize, okrenutost zajednici i transformacija biznis plana sa ciljem veće usmerenosti na potrebe ljudi – proizvodili maske, pružali socijalne usluge, održavali intenzivan kontakt sa korisnicima, učestvovali u volonterskim akcijama, pružali i besplatne usluge i proizvode – donacije obroka najugroženijima. Većina je pozitivno ocenila direktnu finansijsku podršku države, ali i istakla potrebu za dugročnom i sistemskom podrškom, naročito iz razloga, praksom potvrđene, važne uloge socijalnih preduzeća za uspeh lokalnih zajednica u borbi protiv korona virusa.

Informacije o iskustvima socijalnih preduzeća poslužiće Koaliciji za razvoj solidarne ekonomije u razvoju aktivnosti koje mogu podržati prilagođavanja i dalji razvoj socijalnih preduzeća u uslovima krize. Takođe, zaključci će poslužiti i za dalja zagovaranja sistemske podrške razvoju socijalnog preduzetništva u Srbiji i kreiranju mera podrške.
Pozivamo socijalna preduzeća koja nisu bila u prilici da učestvuju u konsultacijama da svoja iskustva i uvide podele sa nama putem Upitnika o potrebama SP nakon prvog i drugog talasa COVID-19 krize – KoRSE , na link-u, do utorka 25. avgusta.

Konsultacije se organizuju u okviru projekta „Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji“ koji sprovodi Koalicija za razvoj solidarne ekonomije u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd. 

COVID-19 kriza je ispit koji socijalna preduzeća u Srbiji uspevaju da polože Dalje

NAJAVA: Konsultacije sa socijalnim preduzećima - okvir za razvoj sektora i iskustvo Covid-19 krize

Protekla 2019. godina za sektor socijalnog preduzeća obeležena je izradom Nacrta Zakona o socijalnom preduzetništvu od strane civilnog društva i zvaničnim predavanjem nadležnim institucijama. Prva polovina 2020. godine obeležena je krizom nastalom usled pandemije Covid-19 virusa, a tkzv. „lockdown“ naneo je veliki udarac privredi, u okviru koje i sektoru socijalnih preduzeća. Iako istraživanja pokazuju da postoji određena doza otpornost socijalnih preduzeća na ovakve vrste udarca recesije, iskustva su ipak različita i njihova razmena i uočavanje dobre prakse važno je za celokupni razvoj sektora socijalnih preduzeća u budućnosti.

O daljem razvoju procesa donošenja Zakona, novim aktivnostima Koalicije za razvoj solidarne ekonomije i iskustvima socijalnih preduzeća tokom malo više od 2 meseca lockdown-a, uočenim potrebama za stabilizaciju i razvoj 3 meseca nakon, govorićemo u okviru Konsultacija sa socijalnim preduzećima – okvir za razvoj sektora i iskustvo Covid-19 krize, koje organizujemo u sredu 19. avgusta, od 11h, putem ZOOM platforme.

AGENDA

11.00 – 11.20 – Aktuelnosti Koalicije za razvoj solidarne ekonomije
11.20 – 11.40 – Okvir za razvoj sektora i proces donošenja Zakona o socijalnom preduzetništvu
11.40 – 13.00 – Iskustva tokom i nakon lockdown-a Covid-19 kirze – mapiranje dobrih praksi i potreba

Molimo zainteresovane da prijave prisustvo slanjem mail-a na info@solidarnaekonomija.rs do ponedeljka 17. avgusta do 12h, kako bi dobili link sa pristupom ZOOM platformi.

Konsultacije se organizuju u okviru projekta „Podsticanje razvoja socijalne i solidarne ekonomije u Srbiji“ koji sprovodi Koalicija za razvoj solidarne ekonomije u kooperaciji sa Fondacijom Heinrich Boll Stiftung – predstavništvo Beograd.

NAJAVA: Konsultacije sa socijalnim preduzećima - okvir za razvoj sektora i iskustvo Covid-19 krize Dalje

Scroll to Top